Осма година у Москви

Податак да је неко пуних седам година у дипломатској служби у истом граду обично би требало да наведе на помисао о корупцији, везама или већ неком другом начину да се „остане на функцији”. У случају Јелице Курјак, која је управо именована за амбасадора Србије у Руској Федерацији, таква помисао не може бити даље од истине јер је реч о ретко способном дипломати и истраживачу који је поштовање руске стручне јавности стекао много пре него што је 2001. године постављен на место саветника за политичка питања у амбасади СР Југославије у Москви.

То поштовање било је кључ за многе браве, па су Курјаковој брзо била отворена врата до најближих сарадника Владимира Путина, али и до патријарха Алексеја, на чије је пријеме позивана. У време када су неки балкански лидери покушавали да митом пронађу пут до руског председника, она је, захваљујући својим контактима, успела да Зорану Ђинђићу обезбеди састанак с Путином. Тај сусрет – на којем је судећи по каснијим интерпретацијама, српски премијер желео да затражи подршку Русије за своју косовску политику – требало је да се догоди крајем марта 2003. године.

Спречило га је убиство Ђинђића.

Јелица Курјак рођена је 1952. у Београду, где је завршила основну школу и гимназију. На Факултету политичких наука дипломирала је 1974. године, а на истом факултету одбранила је 1981. магистарски рад под насловом. Докторску тезу на Правном факултету у Београду 1988. године.

Од 1978. ради у Институту за међународну политику и привреду, где се бавила истраживањем совјетске теорије и праксе, како на унутрашњем, тако и на међународном плану.

Представљајући свој рад на сопственом интернет сајту наводи да је после нестанка биполарне поделе света и распада совјетске империје истраживала отворена питања теорије и праксе руског политичког система, феномен међуетничких односа, конфесионална и економска питања. Значајан део истраживања посветила је и спољнополитичкој стратегији Русије, а посебно односима ове земље према Балкану, односно сукобима на простору претходне и садашње Југославије.

Од 1. августа 2001. на дужности је саветника за политичка питања у амбасади СРЈ у Руској Федерацији, а 1. децембра 2004. именована је за министра саветника за политичка и економска питања у амбасади Србије и Црне Горе. У фебруару 2006. постала је отправник послова, па је у пракси већ имала прилику да буде на челу српске мисије у Москви јер је водила амбасаду после одласка Милана Роћена и доласка Станимира Вукићевића (коме је сада понуђено место државног секретара у Министарству спољних послова).

О односу Русије према словенским државама на Балкану написала је и ово: „Историја показује у којој мери може бити штетна митологизација неких сегмената историје и односа међу државама јер свака држава, а нарочито велика, има своје рационалне разлоге у вођењу спољне политике и заштити националних интереса, а митови представљају само помоћно средство у остваривању генералне стратегије и тактике”.

Владимир Радомировић