O političkoj korektnosti u filmskoj industriji

Kan – I nebo je zaplakalo nad onolikim obezbeđenjem i vojskom na Kroazeti. Amerikanci u Teatru Limijer, zebnja od mogućih propalestinskih protesta i nagoveštenog štrajka zaposlenih na festivalu nezadovoljnih svojim primanjima, ali i od najavljenog „raskrinkavanja” 10 velikih francuskih imena od aktivista pokreta „Mi tu”. Kišno je počeo 77. Kan.

U dvorani američka diva Meril Strip, a na velikom platnu svetska premijera francuskog filma „Drugi čin” Kantena Dipijea, s kojim je i otvoren najznačajniji filmski festival na svetu. Dipijeov film pravi je cinični pastiš o propisanim pravilima poštovanja političke korektnosti u filmskoj industriji nad kojom lebdi i strepnja od sve uočljivije mogućnosti snimanja filmova uz pomoć veštačke inteligencije.

Dipijeov „Drugi čin”, sa izvrsnim glumcima: Leom Sejdu, Vensanom Lindonom, Lujem Garelom i Rafaelom Kvenarom u glavnim ulogama, uočljivo je snimljen skromnim sredstvima, sa samo jednim enterijerom – kafanica sa nazivom samog filma. Sve ostalo događa se napolju dok filmski akteri hodaju pored puta okruženog šumarcima i poljima. Hodaju i neprestano pričaju, a sve što izgovore izaziva povremeno čak i gromki smeh. „Kako da ti kažem? Moja seksualna orijentacija mi ne dopušta da se upustim u odnos sa tobom, stvarno izvini” , jedna je od „pokaznih vežbi” u filmu kako treba da zvuči pristojno i politički sasvim korektno kada strejt muškarac odbija vezu sa ženom koja ima penis. I kanonada sličnih replika se nastavlja na račun svih vrsta danas opšteprihvaćenih i toliko raznolikih rodnih varijacija. Dipije je tu šarmantno neumoljiv i lukavo neuvredljiv.

I taman kada bi gledalac mogao da pomisli da je priča u „Drugom činu” potencijalno ljubavna – mladić i njegov drugar idu da sretnu devojku i upoznaju njenog oca – Dipije pravi neočekivani obrt. Spoznaje se da su članovi ove četvorke zapravo glumci i da je sve što vidimo i čujemo u stvari snimanje filma koje je u toku. Autor nam otkriva sa kakvim površnim samopouzdanjem, a zapravo sa dubokom nesigurnošću i frustracijama svaki od glumaca komentariše sopstvenu ulogu ne samo na snimanju filma, već i u kompletnoj filmskoj industriji koja je svugde u krizi. I ne samo to. Čujemo i jasan stav svakog od njih na temu trenutnih ratnih kriza na svetu, na temu straha od njih, ali i na temu klimatskih promena i ekonomske krize. I kao kruna svega sledi još jedna Dipijeova igrarija. Film koji se snima u „Drugom činu” napisan je i režiran veštačkom inteligencijom. Sa omanjeg laptopa na kraju snimajućeg dana glumcima se obraća veštački generisan „reditelj” koji deklamuje procente uspešnosti, grešaka, kvote i odbitaka od dnevnih honorara. Je li to filmska budućnost već stigla? Po Dipijeu očigledno da jeste. I duhovito je i smešno i politički nekorektno. I treba se smejati samima sebi u brk...

Ovaj kanski film otvaranja već je u francuskim bioskopima. Kanten Dipije i ekipa ovog njegovog trinaestog filma nije davala intervjue niti održala konferenciju za novinare. Autor kaže: „Ne zbog toga što bilo koga ignorišem, već zato što bih radije da pročitam šta kažete za film, da li ga volite ili ne volite. Ne ignorišem novinare, već pozivam da mi se otvoreno kaže da li je ovo što sam uradio glupo ili možda pametno. U svakom slučaju radovaću se svakoj pozitivnoj kritici i nastaviti dalje...”

Juče ujutro pred filmskim poslenicima već su predstavljena dva prva takmičarska filma: „Divlji dijamant” debitantkinje Agate Rejdinger i „Devojka sa iglom” Magnusa fon Horna. Viđen je i netakmičarski film „Nedovršeni film” kineskog autora Lu Jea. Dan pred samo otvaranje festivala umetnički direktor Tjeri Fremo je u susretu sa novinarima pokazao dosta nervoze. Međutim, bio je u svojoj izjavi i više nego jasan: „77. Kanski festival biće izvan svake politike. I potpuno posvećen isključivo filmovima.”