Majstor savremene pripovetke

Veleumni i obični ljudi liče, jer njima se istina otvara, a najbolji su oni jednostavni životi, intenzivno proživljeni u svakodnevici, gde se svakoga časa dešava jedna drama opstanka. To je dobro znala Alis Manro (10. 7. 1931– 13. 5. 2024)m kanadska književnica, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2013. i Nagrade Man Buker za životno delo 2009. godine. Ona je svoje celokupno književno delo utemeljila na proznim sižeima, najviše pripovetkama, u čijem su fokusu bili junaci, naizgled obični, ali kojima su epifanije i duboka saznanja darovani baš zato što ih nisu tražili, već su do njih dolazili neposrednom jačinom emocija i povezanošću sa izvorom života. Žene, čije je sudbine nepretenciozno tematizovala u svom jedinom romanu „Životi devojaka i žena”, one su koje snažno pronose eros i vitalnost na svojim ramenima.

Alis Manro preminula je u ponedeljak, u domu za stare, u Ontariju, a njen izdavač Penguin Random Haus Kanada izjavio je da se njeno zdravlje postepeno pogoršavalo još od 2009. godine.

Kritičari su u njenom delu od početka prepoznavali otelotvorenje velikih literarnih tema: života, ljubavi i smrti. O njenom nesvakidašnjem daru govorili su mnogi pisci, poredili su je sa velikim klasicima: Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom, ali hvaljen je i njen moderan prozni pristup pripovedanju. Divio joj se i Džonatan Frenzen, a irska književnica Edna O`Brajen uporedila je njeno pisanje sa Džojsovim, po zgusnutosti emocija, moralnih pitanja i istoričnosti. Kada je te 2013. godine ovenčana Nobelovom nagradom za celokupno stvaralaštvo, članovi Švedske akademije nazvali su je „majstorom savremene pripovetke”, a Peter Englund, stalni sekretar Švedske akademije, rekao je da je Alis Manro „sposobna za fantastično portretisanje ljudskih bića”.

Žena, čiji je brak propao, upoređuje ga sa skladnim odnosom svojih roditelja; muškarac oseća krivicu zbog nesreće koja se desila njegovom mlađem bratu, junak posle rastanka sa ženom otkriva prema njoj još jača osećanja posle veze sa drugom, samo su neki od sižea pripovedaka iz knjige priča „Znaci ljubavi” Alis Manro, koju je prošle godine objavila Agora. Među skorašnjim izdanjima dela ove kanadske nobelovke, koju Agora kontinuirano objavljuje tokom niza godina, našlo se i delo „Šta umišljaš ko si ti”, koje prati junakinju Rouz od odrastanja u kanadskoj provinciji u ratnom siromaštvu, do odlaska u veliki grad i stasavanja u modernu umetnicu. Isti izdavač objavio je i njen pomenuti  roman „Životi devojaka i žena”, kao i druga dela, među kojima su „Goli život”, „Bekstvo”, „Previše sreće”, „Ljubav dobre žene”…

Alis Manro neretko portretiše žene iz ruralnih sredina, koje su odrastale na zabačenim farmama jugozapadnog Ontarija. One beže od prozaičnosti života u veliki grad, gubeći iluzije, čvrsto grleći stvarnost i svoju kreativnost. Motiv bekstva za nju bio je značajan u istoimenom delu „Bekstvo”, gde se ispostavlja da su beg i promena samo iluzija. Ali, ona progovara i o porodičnom nasilju, dugotrajnim bolestima, stidu, gruboj sredini koja teško prašta. Oni koji su poznavali Alis Manro smatrali su da njen život nalikuje njenoj prozi; uzdržan, posmatrački, nepretenciozan, iskren.

Njene zbirke pripovedaka tri puta su dobijale nagradu Gavernor, najprestižnije književno priznanje u Kanadi. Među njima su: „Ples srećnih senki”, „Šta umišljaš ko si ti?”, „Znaci ljubavi”, a dva puta je ovenčana nagradom „Giler”, za knjige „Ljubav dobre žene” i za „Bekstvo”.

Alis Manro izjavila je jednom da je pripovetke dugo smatrala književnom formom koja će je pripremiti za pisanje romana, ali se ispostavilo da je pisanje priča ono što najbolje radi.

Od rane mladosti želela je da bude pisac, stalno je pisala, i dok je pomagala svom prvom suprugu Džejmsu Manrou da vodi knjižaru, i tokom odgajanja njihovih kćerki. Rođena je 10. jula 1931. godine u Vingamu, konzervativnom kanadskom gradu zapadno od Toronta, i često je izjavljivala da je opčinjena njegovim pejzažima, kontinentalnom klimom i ekstravagantnim zimama, da oseća atmosferu doma kada vidi kuće od cigala, farme sa bazenima, parkinzima za prikolice, starim, tegobnim, crkvama.

„Zapravo sam odrasla u 19. veku, uz vrednosti koje nisu dugo menjane. Postojala je tu neka stabilnost koja pisca lako može da obuzme. Zapadni Ontario uronjen je u religioznost koju su doseljenici prezbiterijanci, metodisti, katolici, doneli sobom. Moj prvi beg iz te sredine bila je magija čitanja, knjige su mi bile važnije od života”, rekla je Manro jednom prilikom. Njen sledeći beg bio je na Univerzitet Zapadnog Ontarija, a zatim u Vankuver sa suprugom Džejmsom, gde je pokušavala da bude tipična dobra supruga iz pedesetih godina. Imala je još jedan brak, sa kartografom i geografom Džeraldom Fremlinom, koga je upoznala još na fakultetu. Kada je dobila nagradu Gavernor, najveće kanadsko priznanje, nazvali su je „stidljivom domaćicom”, što je zaista razljutilo.

„Biti žena pisac isto je što biti i čudovište”, primetila je tim povodom. Iako je smatrana feministkinjom, njen pogled na ženski svet dat je najpre iz unutarnje perspektive, sa suštinskog egzistencijalnog stanovišta, pre nego sa političkog, feminističkog.