Мајстор савремене приповетке

Велеумни и обични људи личе, јер њима се истина отвара, а најбољи су они једноставни животи, интензивно проживљени у свакодневици, где се свакога часа дешава једна драма опстанка. То је добро знала Алис Манро (10. 7. 1931– 13. 5. 2024)м канадска књижевница, добитница Нобелове награде за књижевност за 2013. и Награде Ман Букер за животно дело 2009. године. Она је своје целокупно књижевно дело утемељила на прозним сижеима, највише приповеткама, у чијем су фокусу били јунаци, наизглед обични, али којима су епифаније и дубока сазнања даровани баш зато што их нису тражили, већ су до њих долазили непосредном јачином емоција и повезаношћу са извором живота. Жене, чије је судбине непретенциозно тематизовала у свом једином роману „Животи девојака и жена”, оне су које снажно проносе ерос и виталност на својим раменима.

Алис Манро преминула је у понедељак, у дому за старе, у Онтарију, а њен издавач Пенгуин Рандом Хаус Канада изјавио је да се њено здравље постепено погоршавало још од 2009. године.

Критичари су у њеном делу од почетка препознавали отелотворење великих литерарних тема: живота, љубави и смрти. О њеном несвакидашњем дару говорили су многи писци, поредили су је са великим класицима: Чеховом, Толстојем, Џоном Апдајком, Мопасаном и Флобером, али хваљен је и њен модеран прозни приступ приповедању. Дивио јој се и Џонатан Френзен, а ирска књижевница Една О`Брајен упоредила је њено писање са Џојсовим, по згуснутости емоција, моралних питања и историчности. Када је те 2013. године овенчана Нобеловом наградом за целокупно стваралаштво, чланови Шведске академије назвали су је „мајстором савремене приповетке”, а Петер Енглунд, стални секретар Шведске академије, рекао је да је Алис Манро „способна за фантастично портретисање људских бића”.

Жена, чији је брак пропао, упоређује га са складним односом својих родитеља; мушкарац осећа кривицу због несреће која се десила његовом млађем брату, јунак после растанка са женом открива према њој још јача осећања после везе са другом, само су неки од сижеа приповедака из књиге прича „Знаци љубави” Алис Манро, коју је прошле године објавила Агора. Међу скорашњим издањима дела ове канадске нобеловке, коју Агора континуирано објављује током низа година, нашло се и дело „Шта умишљаш ко си ти”, које прати јунакињу Роуз од одрастања у канадској провинцији у ратном сиромаштву, до одласка у велики град и стасавања у модерну уметницу. Исти издавач објавио је и њен поменути  роман „Животи девојака и жена”, као и друга дела, међу којима су „Голи живот”, „Бекство”, „Превише среће”, „Љубав добре жене”…

Алис Манро неретко портретише жене из руралних средина, које су одрастале на забаченим фармама југозападног Онтарија. Оне беже од прозаичности живота у велики град, губећи илузије, чврсто грлећи стварност и своју креативност. Мотив бекства за њу био је значајан у истоименом делу „Бекство”, где се испоставља да су бег и промена само илузија. Али, она проговара и о породичном насиљу, дуготрајним болестима, стиду, грубој средини која тешко прашта. Они који су познавали Алис Манро сматрали су да њен живот наликује њеној прози; уздржан, посматрачки, непретенциозан, искрен.

Њене збирке приповедака три пута су добијале награду Гавернор, најпрестижније књижевно признање у Канади. Међу њима су: „Плес срећних сенки”, „Шта умишљаш ко си ти?”, „Знаци љубави”, а два пута је овенчана наградом „Гилер”, за књиге „Љубав добре жене” и за „Бекство”.

Алис Манро изјавила је једном да је приповетке дуго сматрала књижевном формом која ће је припремити за писање романа, али се испоставило да је писање прича оно што најбоље ради.

Од ране младости желела је да буде писац, стално је писала, и док је помагала свом првом супругу Џејмсу Манроу да води књижару, и током одгајања њихових кћерки. Рођена је 10. јула 1931. године у Вингаму, конзервативном канадском граду западно од Торонта, и често је изјављивала да је опчињена његовим пејзажима, континенталном климом и екстравагантним зимама, да осећа атмосферу дома када види куће од цигала, фарме са базенима, паркинзима за приколице, старим, тегобним, црквама.

„Заправо сам одрасла у 19. веку, уз вредности које нису дуго мењане. Постојала је ту нека стабилност која писца лако може да обузме. Западни Онтарио уроњен је у религиозност коју су досељеници презбитеријанци, методисти, католици, донели собом. Мој први бег из те средине била је магија читања, књиге су ми биле важније од живота”, рекла је Манро једном приликом. Њен следећи бег био је на Универзитет Западног Онтарија, а затим у Ванкувер са супругом Џејмсом, где је покушавала да буде типична добра супруга из педесетих година. Имала је још један брак, са картографом и географом Џералдом Фремлином, кога је упознала још на факултету. Када је добила награду Гавернор, највеће канадско признање, назвали су је „стидљивом домаћицом”, што је заиста разљутило.

„Бити жена писац исто је што бити и чудовиште”, приметила је тим поводом. Иако је сматрана феминисткињом, њен поглед на женски свет дат је најпре из унутарње перспективе, са суштинског егзистенцијалног становишта, пре него са политичког, феминистичког.