Finansijski cunami?

Ma ne, ono čega smo sada svedoci može imati razarajući efekat cunamija, ali cunami to nije. Pre svega, uzrok cunamija je iznenadan i nepredvidljiv događaj. Još davne 1776. godine geniozni Adam Smit je, za nevolju čiji smo sada svedoci, predvideo tačno gde, kad i zašto će do krize doći.

„U zemlji koja je već stekla puno obilje bogatstva, koje su joj priroda njenog tla, klima i njen položaj, u odnosu prema drugim zemljama, omogućili da stekne, i koja, prema tome, ne može dalje napredovati, a niti nazaduje, u takvoj bi zemlji verovatno bile veoma niske i plate za rad i profiti od kapitala”.(Adam Smit, 1776, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda)

Može li iko danas, 232 godine posle Adama Smita, rodonačelnika (naročito) američkog kapitalizma, bolje opisati prošlost i sadašnjost SAD?

Efektivno snižavanje plata, naročito poslednjih godina, pokrivalo se sve većim ličnim zaduživanjem – dugovima. Profiti od kapitala, onog pravog, opipljivog, postajući sve manji i tanji, nadomeštani su basnoslovno velikim profitima ostvarenim ovoga puta čisto mešetarskim umećima industrijskih razmera, pa nije nikakvo čudo što je njihovo trajanje virtuelnog karaktera.

Sve do ranih – srednjih sedamdesetih godina prošlog veka doživljavajući drugde nikad dostignuti ekonomski rast Amerika je, uživajući u obilju svih svojih prirodom podarenih blagodeti, bila vodeći (najveći) svetski proizvođač svih dobara. Istovremeno i najveći svetski proizvođač i izvoznik svih industrijskih, ali i drugih dobara, još uvek je najveći svetski proizvođač i izvoznik kukuruza! Od tada, od ranih – srednjih sedamdesetih godina prošlog veka izgubivši svetski primat u obilju svojih blagodeti, zemlja je postala najveći svetski uvoznik za život i rast neophodnih dobara i neprekidno, iz godine u godinu, ima i najveći negativan bilans i najveća dugovanja svetu.

Niko u svetu do tada nije mogao dostići, a kamoli prevazići američku tehničko-tehnološku ingenioznost i primat u proizvodnji dobara. Od tada, u početku postepeno a kasnije, naročito tokom poslednjih deset godina, sve brže, ingenioznost Amerike postajala je skoro isključivo orijentisana, s podjednakim uspehom kao i ranije, na inovacije u finansijskoj sferi. Ili kako se to, sa najpozitivnijom konotacijom u SAD krsti: na finansijsku industriju (sic!). Krajnje neprikladan naziv za inovacije u stvaranju i eksploataciji rupa u zakonima. Radilo se samo o vremenu kad će jedna iz mnoštva tih rupa ogoliti i potencijalno prerasti u „ crnu rupu” koja će uzdrmati ceo svet.

Da pogledamo samo jednu, a ima ih sijaset, od tih „ingenioznih finansijskih inovacija”: kredit difolt svaps (credit default swaps, CDS). Prodavac, najjače finansijske kuće na svetu, prenosi na kupca, najčešće isto toliko jaku ako ne i jaču finansijsku kuću, zajmove koje je dao tražiocima zajma, i uz tu prodaju kupcu daje obećanje – osiguranje da će mu, u slučaju da zajmouzimalac nije u stanju, on otplatiti zajam. Kupac, znači, ne može da izgubi. Gotovo po pravilu kupac bi istovremeno preneo na prodavca svoje CDS i otud reč svaps (razmena – trampa). Ređe, trampe nije ni bilo, jer je naivniji kupac, Island na primer, u ceo posao ulazio sa ubeđenjem da ne može da izgubi. Bilo bi tako da se tu ne radi o jednoj od „ingenioznosti” zaista industrijskih razmera.

Da je prodavac ovu transakciju nazvao njenim pravim imenom onda bi se umesto reči „svap” morala upotrebiti reč ,,osiguranje”, jer se zapravo o tome radi. Ali, ako bi upotrebio reč „osiguranje” onda bi (prodavac) morao da poveća svoje novčane rezerve pa bi time „nepotrebno” ograničio svoju, ničim ograničenu, mogućnost trgovine „šupljeg u prazno”. Jednostavno, prostom igrom reči, prodavac je „pronašao” rupu u zakonu i to bi trajalo ko zna koliko dugo da mu pohlepa nije toliko mnogo nadjačala razum. Kad su zajmouzimaoci zatajili u „kasama” prodavaca CDS, najvećih i najprestižnijih banaka, naročito u SAD, nije bilo para ni za podmirivanje najosnovnijih obaveza. Svako ima pravo na svoje gazda Jezde i Dafine.

Vrednost CDS je 2001. godine bila 919 milijardi dolara, 2007. 62.173 milijarde. (Za ilustraciju te brojke (62.173 milijarde) najbolje je uporediti je sa vrednošću BDP-a celog sveta za 2007. godinu, koji je iznosio 54.000 milijarde dolara. Ili sa vrednošću svih akcija na Njujorškoj berzi u junu ove (2008) godine od 50.400 milijardi.) Za tih šest godina vrednost CDS svake godine je nešto malo više no duplirana (u proseku godišnji rast bio je 102 procenta). Tokom istog vremenskog razdoblja Dau Džons indeks imao je prosečan godišnji rast od 4,8 odsto.

Naravno, sve je rađeno po zakonu. Ništa manje no što su ruski oligarsi u Jeljcinovoj Rusiji postali dolarski milijarderi radeći, sve što se moglo i može dokazati, po zakonima. Kad se pogledaju liste najnovijih američkih milijardera, onih nastalih u ovih nekoliko godina trećeg milenijuma, vidi se da su one skoro isključivo popunjene ,,finansijskim inovatorima”.

Ipak, možda je najveća i najproduktivnija savremena američka „inovacija” način kako se država otresla, ratosiljala, najgore od svih mogućih formi korupcija: korupcije političara – političke korupcije.

Jednim, samo jednim „ingenioznim” pokretom pera: dali su joj novo ime, lobing, i tu najveću i najprofitabilniju ,,industriju'' prestonice, koja natprosečno zapošljava samo bivše političare, ozakonili. ,,Ingeniozno” nema šta. Baš kao što su budući oligarsi u Jeljcinovoj Rusiji, njemu gotovo uvek „nakresanom” podnosili na potpis zakone o privatizaciji koje su sami pisali.

Stari dobri i nadasve pošteni Adam Smit bio bi do srži posramljen rezultatima rada onih koji se kunu da su ništa drugo do njegovi najverniji sledbenici. I da sve rade po njegovom proklamovanom fundamentalnom principu. Nepokolebljivo verovanje u sveopštu ljudsku dobrotu, mudrost i dalekovidost je njegova, baš kao i mnogih mudraca, pre i posle njega, najveća greška.

Inženjer rudarstva, Kanada