Imali smo renesansu dvesta godina pre Evrope

Više desetina kvadratnih metara kopija najlepših fresaka iz Dečana, Gračanice, Sopoćana, Studenice, Mileševe i svetinja i sa teritorija van Srbije, još sijaju samo za goste sa zidova rodne kuće Časlava Colića, kopiste Galerije fesaka Narodnog muzeja u Beogradu, odakle se posle trideset godina rada vratio svom rodnom mestu, pirotskom selu Jalbotini

Te kopije iz najznačajnijih i najvećih srpskih svetinja u Galeriji fresaka u Beogradu i kućnoj galeriji Časlava Colića u Jalbotini, posle raspada Socijallstičke Federativne Republike Jugoslavije, proterivanja srpskog življa sa njegovih etničkih teritorija i nasilnog otimanja Kosova i Metohija, rušenja i paljenja srpskih svetinja, postale su originali i jedini svedoci o životu Srba kao naroda pravoslavne vere na prostorima na kojima su nastale.

Još niste „udomili“ postojeće likovno i duhovno blago koje sija ne samo sa zidova svih soba vaše kuće, nego i na zidovima ulaza i hodnika, a slikate dinastiju Nemanjića. Kome ćete pokloniti Nemanjiće? 

Fresku dinastije Nemanjića voleo bih da poklonim ustanovi ili instituciji koja će je učiniti dostupnom mnogima. Ova freska bi trebalo da bude učilo za decu i podsetnik za odrasle, posustale u nadi i veri – da se sete ko smo bili od 12. do 14. veka. Naša crkvena umetnost je bila renesansa pre zapadne renesanse. Voleo bih da i ona ostane u Pirotu ili da bude na ulazu u Narodnu skupštinu ili na zidu skupštinske sale. Da poslanici vide kakve je vladare Srbija nekada imala, a Nemanjići podsete naše poslanike kako se brine o državi i kako se ona brani.

  Zbog ljubavi prema crtanju isterani ste iz Ekonomske škole u Pirotu, ali ste kao sedamnaestogodišnjak upisali slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu i u roku završili? 

Nisam voleo da učim, ali sam upisao srednju školu da bih kao mladić otišao u grad i bar pola dana se spasio od teškog rada na selu. Stalno sam nešto crtao. Tako sam u vreme velikog odmora nacrtao karikaturu nastavnika srpskog na tabli. Imao je malo kriv nos, a za nesreću, ili moju sreću, ušao je u učionicu pre početka časa i video svoju karikaturu. Zbog toga sam dobio jedinicu iz vladanja i bio isteran iz škole.

Srećom tetka koja je živela u Beogradu upiše me u Centar za likovno obrazovanje „Šumatovačka“ gde se organizovala priprema talenata za upis na Likovnu akademiju. Godinu dana pohađao sam kurs crtanja i slikanja koji sam završio sam i kao najbolji. Dobio sam nagradu da se bez prijemnog ispita upišem na Akademiju. Na vreme sam završio slikarstvo, a potom je usledilo zaposlenje.

Vaš talenat se svojom energijom izborio za sebe, „spasio” vas škole koja vas nije interesovala, ali vi ste svoj talenat i stečeno znanje na Likovnoj akademiji podredili kanonizovanom crkvenom slikarstvu i to izradi kopija već nastalih fresaka. Zašto ste se odrekli originalnog slikarstva?

Tokom školovanja shvatio sam da se savremeno slikarstvo ne zasniva na tradicionalnom realizmu i mom shvatanju umetnosti. Shvatio sam da ne živim u 16. veku i da nemam šta da tražim u savremenim likovnim pravcima i eksperimentima. Ja nemam tu maštu da slikam nekakvim flekama ili razlivanjem boja.

Tokom studija Likovna akademija je organizovala ekskurziju po Kosmetu. Obilazili smo srednjovekovne svetinje, upoznavali se sa vizantijskim crkvenim slikarstvom. Pri povratku, u Sopoćanima sam video jednu gospođu i gospodina koji slikaju na zidu Uspenije Presvete Bogorodice. Bila je to čuvena Zdenka Živković, kopista, sa suprugom Branom, restauratorom. Oni su vodili ekipe kopista i restauratora, obnavljali oštećene freske, a potom pravili njihove kopije. Tada sam odlučio da se i ja time bavim!

 Kasnije sam se javio na Zdenkin konkurs za kopistu u Galeriji fresaka. Primljen sam i tako je počelo moje bavljenje ovim poslom koji je težak, izazovan i odgovoran.

Kada ste se prvi put susreli sa crkvom, freskama i ikonama?

Baba me je dok sam bio dete vodila u crkvu i ja sam gledao freske i ikone. Noću sam sanjao svece, potpuno iste kakve sam video u crkvi. Kao student bio sam opčinjen lepotom naših srednjovekovnih fresaka na Kosovu i Metohiji, a naročito u Sopoćanima, kao i u Studenici i Mileševi. Freske iz Studenice, Mileševe i Sopoćana se nigde ne ponavljaju. One su jedinstvene ne samo na našem prostoru, nego u svetu. One su preteča renesanse. 

Posebno ističete crkveno slikarstvo od 12. do 14. veka?

Naše freske iz tog perioda su jedinstvena remek-dela u svetu. Mileševski Beli anđeo je jedinstven po svojoj lepoti. Mislim da je Da Vinčijeva Mona Liza sa zagonetnim osmehom nastala iz njegovog jedinstvenog pogleda koji simboliše vaskrsenje Hristovo.

Da je naš Beli anđeo nastao u Francuskoj, on bi bio tamo gde je Mona Liza. Pomislim često i da je Mikelanđelo video sopoćanske freske, jer se figure naših svetaca pojavljuju u njegovim skulpturama. Renesansa je počela u 14. i 15. veku, a mi smo imali renesansu dvesta godina pre Evrope.

Naši vladari ktitori, znali su da odaberu freskopisce i ikonopisce?

Studeničko raspeće s dimenzijama četiri puta pet metara najveće je na svetu. Sopoćansko Uspenije i Bogorodica su remek-dela crkvenog slikarstva. Ona su u svim istorijama umetnosti u svetu. Sveti Sava je kao vrlo obrazovan plemić dovodio najškolovanije i najbolje majstore u Srbiju, a pretpostavljam da je naslikao Hrista Pantrokratora, a možda i celu studeničku kupolu. Potpis u prstenu kupole je oštećen, ali se pretpostavlja da je on oslikao, a možda i celu Studenicu, jer su freske u njoj jedinstvene. Takvog oslikavanja nije bilo ni pre, ni posle.

Vratili ste se u svoj zavičaj s vrednim darom za vernike i narod pirotskog kraja. Desetak kopija već krasi zidove trpezarije manastira Presveta Bogorodica u pirotskom selu Sukovu. U priprati manastira oslikali ste i Uspenije Presvete Bogorodice. Hoćete li i ostale kopije pokloniti manastiru ili ćete deo darivati gradu?

Kada sam se zaposlio, znao sam da ću se posle trideset godina vratiti u moju Jalbotinu. Sve to što sam uradio, voleo bih da ostane mom narodu, da poklonim mom Pirotu.

Šta kažu oni koji donose odluke o kulturi i kulturnoj istorija grada?

Gradonačelnik je dolazio kod mene da bi za gradsku slavu naručio Uspenije Presvete Bogorodice i ja sam na zidu skupštinske sale naslikao Uspenije. To je bio moj prvi poklon gradu. Tom prilikom sam napomenuo da bih gradu poklonio sve kopije fresaka, ali da budu u adekvatnom prostoru, dostupne ljubiteljima ove vrste umetnosti i vernicima i zaštićene. Odgovor još nisam dobio.

Razgovarao sam i sa igumanom manastira u Sukovu da se u kompleksu manastira izgradi odgovarajući prostor za kopije i da ostanu manastiru. On je bio zainteresovan. Ubrzo je otišao u drugi manastir, došli su drugi ljudi i oni planiraju da grade objekat za prodaju mlečnih proizvoda, a da u delu tog prostora budu i kopije. Rekao sam im da je to neadekvatan prostor, jer u svakoj crkvi je naslikana freska „Isterivanje trgovaca iz hrama”. Gotovo svakoj crkvi sam poklonio stajaću figuru sveca čije ime nosi. Bolnici u Pirotu darovao sam Belog anđela i pripremam nove poklone za crkve, ustanove, prijatelje. Volim da poklanjam. Kada mi naruče slavskog patrona, ja najčešće poklonim ikonu.