Potresna sećanja iz prizrenske bogoslovije

Odlaskom Vojske Srbije, zajedno sa pripadnicima MUP-a, s Kosova i Metohije, na osnovu Kumanovskog sporazuma i dolaskom pripadnika Kfora, malobrojni srpski živalj koji je odlučio da ostane na svojim vekovnim ognjištima bio je izložen svakodnevnim ubistvima, kidnapovanjima, maltretiranju od albanskih terorista. Krajem maja i posle 12. juna 1999. godine oko 230 Srba u drevnom carskom gradu Prizrenu našlo se na udaru albanskih terorista, koji su nakon odlaska srpskih snaga bezbednosti počeli da silaze s okolnih brda i iz šuma dolaze u grad.

Srbi su spas potražili u ovdašnjoj bogosloviji „Kirilo i Metodije”. Da bi sprečio upad okorelih albanskih terorista, Kfor je bogosloviju opasao bodljikavom žicom. Među ovdašnjim Srbima našao sam se i ja, zajedno sa suprugom. Boraveći u bogosloviji, zabeležio sam potresne priče.

Na udaru albanskih ekstremista, pored Srba iz grada, našli su se i Srbi iz okolnih sela. Da bi se spasli od sigurne smrti, nekolicina meštana zaseoka Račojći, u Sredačkoj župi, nadomak Prizrena, proveli su nekoliko noći u obližnjoj šumi. Potom su spas potražili u bogosloviji. Najgore je prošao Paun Simić iz sela Račojći. Njega je grupa albanskih ekstremista pretukla, tako da je jedva preživeo.

Šestoro Srba iz sela Ljutoglava, nadomak Prizrena, koji nisu uspeli na vreme da odu iz svojih kuća, jedva su ostali u životu. Njih su albanski teroristi odveli u susedno selo Grejkovce, kod Suve Reke. Tu su ih devet dana tukli i mučili. Dimitrije Spasić i njegov sin Dragan, vezanih nogu i ruku, po nekoliko sati u toku dana, naglavačke su visili o jednom drvetu, a potom su ih do besvesti tukli po čitavom telu. Da nije bilo jednog Albanca koji ih je prepoznao i slučaj prijavio Kforu, niko od šestoro meštana ovog prizrenskog sela ne bi ostao u životu. Kada su ih pripadnici Kfora doveli u bogosloviju niko od prisutnih Srba nije mogao da iz prepozna. Sličnu sudbinu doživeo je i Krsta Mišković iz sela Ljubižde, kod Prizrena, koji je nakon skrivanja uspeo da spas potraži u bogosloviji.

Slučaj šezdesetogodišnjeg Krunislava Bogdanovića, iz istog sela, koji je s porodicom stigao u prizrensku bogosloviju, jasno ukazuje da albanski teroristi nisu poštedeli nijednog Srbina koji je ostao u Prizrenu i okolini. Krunislav je oko podneva 27. juna 1999. odlučio da još jednom obiđe svoje selo. Iako su ga članovi porodice i komšije ubeđivali da odustane od svoje namere, jer je u gradu i okolnim mestima otpočela hajka na srpski živalj, nije hteo nikoga da posluša i uputio se ka svom selu. Nismo uspeli da saznamo dokle je stigao, jer se nije vratio u bogosloviju. Najverovatnije je na putu od Prizrena do Ljubižda naišao na grupu albanskih terorista, koji su ga kidnapovali, a potom ubili.

U bogosloviju je, pored ostalih Srba, stigla i Dobrila Petrović, koja je sama ostala u svom stanu u Prizrenu. Svu u krvi i modricama, doveli su je pripadnici Kfora. Pomoć je prethodno potražila u prizrenskoj bolnici, ali je nije dobila.

Mnogo je ovakvih i sličnih slučajeva zverskih napada na nedužni srpski živalj u ovom drevnom gradu. Oni koji su na vreme stigli u prizrensku bogosloviju uspeli su da se spasu. Međutim, oni koji su odlučili da ostanu u svojim stanovima i kućama našli su se na meti albanskih terorista, koji su ih ubijali, klali i kidnapovali ispred prodavnica, pekara, apoteka, u dvorištima, ispred stanova...

Samo u periodu od 12. juna do kraja avgusta 1999. u Prizrenu i okolini ubijeno je i kidnapovano više od 70 srpskih duša. Za ove zločine niko do sada nije odgovarao.

Miroslav Todorović,
Beograd/Prizren