Потресна сећања из призренске богословије

Одласком Војске Србије, заједно са припадницима МУП-а, с Косова и Метохије, на основу Кумановског споразума и доласком припадника Кфора, малобројни српски живаљ који је одлучио да остане на својим вековним огњиштима био је изложен свакодневним убиствима, киднаповањима, малтретирању од албанских терориста. Крајем маја и после 12. јуна 1999. године око 230 Срба у древном царском граду Призрену нашло се на удару албанских терориста, који су након одласка српских снага безбедности почели да силазе с околних брда и из шума долазе у град.

Срби су спас потражили у овдашњој богословији „Кирило и Методије”. Да би спречио упад окорелих албанских терориста, Кфор је богословију опасао бодљикавом жицом. Међу овдашњим Србима нашао сам се и ја, заједно са супругом. Боравећи у богословији, забележио сам потресне приче.

На удару албанских екстремиста, поред Срба из града, нашли су се и Срби из околних села. Да би се спасли од сигурне смрти, неколицина мештана засеока Рачојћи, у Средачкој жупи, надомак Призрена, провели су неколико ноћи у оближњој шуми. Потом су спас потражили у богословији. Најгоре је прошао Паун Симић из села Рачојћи. Њега је група албанских екстремиста претукла, тако да је једва преживео.

Шесторо Срба из села Љутоглава, надомак Призрена, који нису успели на време да оду из својих кућа, једва су остали у животу. Њих су албански терористи одвели у суседно село Грејковце, код Суве Реке. Ту су их девет дана тукли и мучили. Димитрије Спасић и његов син Драган, везаних ногу и руку, по неколико сати у току дана, наглавачке су висили о једном дрвету, а потом су их до бесвести тукли по читавом телу. Да није било једног Албанца који их је препознао и случај пријавио Кфору, нико од шесторо мештана овог призренског села не би остао у животу. Када су их припадници Кфора довели у богословију нико од присутних Срба није могао да из препозна. Сличну судбину доживео је и Крста Мишковић из села Љубижде, код Призрена, који је након скривања успео да спас потражи у богословији.

Случај шездесетогодишњег Крунислава Богдановића, из истог села, који је с породицом стигао у призренску богословију, јасно указује да албански терористи нису поштедели ниједног Србина који је остао у Призрену и околини. Крунислав је око поднева 27. јуна 1999. одлучио да још једном обиђе своје село. Иако су га чланови породице и комшије убеђивали да одустане од своје намере, јер је у граду и околним местима отпочела хајка на српски живаљ, није хтео никога да послуша и упутио се ка свом селу. Нисмо успели да сазнамо докле је стигао, јер се није вратио у богословију. Највероватније је на путу од Призрена до Љубижда наишао на групу албанских терориста, који су га киднаповали, а потом убили.

У богословију је, поред осталих Срба, стигла и Добрила Петровић, која је сама остала у свом стану у Призрену. Сву у крви и модрицама, довели су је припадници Кфора. Помоћ је претходно потражила у призренској болници, али је није добила.

Много је оваквих и сличних случајева зверских напада на недужни српски живаљ у овом древном граду. Они који су на време стигли у призренску богословију успели су да се спасу. Међутим, они који су одлучили да остану у својим становима и кућама нашли су се на мети албанских терориста, који су их убијали, клали и киднаповали испред продавница, пекара, апотека, у двориштима, испред станова...

Само у периоду од 12. јуна до краја августа 1999. у Призрену и околини убијено је и киднаповано више од 70 српских душа. За ове злочине нико до сада није одговарао.

Мирослав Тодоровић,
Београд/Призрен