Netanjahu ne odustaje od rata

Situacija je ponovo zakovana: američki predsednik kaže da je vreme da se rat u Gazi prekine, izraelski premijer se ne slaže i nije spreman da zbog Vašingtona rizikuje raspad svoje desničarske koalicije. Džozef Bajden je prošle nedelje najavio sveobuhvatni mirovni plan koji jevrejske taoce vraća kući, omogućava bezbednost Izraela, stvara uslove za bolji „dan posle” bez Hamasa na vlasti i priprema scenu za političko rešenje izraelsko-palestinskog konflikta.

„Što se tiče naroda Izraela, pozivam vas da učinite korak unazad i razmislite šta bi se dogodilo ukoliko se ovaj trenutak propusti. Ne smemo da ga propustimo”, izjavio je Bajden ostavljajući utisak da je prevashodno zainteresovan za bezbednost Izraela.

„Neprestani rat u traganju za neidentifikovanom ’totalnom pobedom’... samo će Izrael ukopati u Gazi, iscrpljivati njegove ekonomske, vojne i ljudske resurse i dodatno pojačati njegovu izolaciju u svetu”, poručio je šef Bele kuće računajući na podršku izraelske javnosti, posebno na veliki broj onih koji su za sporazum s Hamasom kako bi se oslobodili preostali taoci.

Bajden je ponudio američku verziju izraelskog nacrta koji je premijer Benjamin Netanjahu bio primoran da sačini pod pritiskom dela svog ratnog kabineta, ali nije smeo da ga javno publikuje strahujući od otpora ekstremnih članova vlade.

Iako je Vašington samog sebe donekle ograničio, ključni cilj je nastavak pritiska i na Netanjahua i na Hamas kako bi se uoči novembarskih izbora smirile tenzije izazvane talasom propalestinskih demonstracija po Americi.

„Znam da u Izraelu ima onih koji se ne slažu s ovim planom i koji će pozvati da rat traje unedogled”, izjavio je Bajden dodajući da su „neki čak i u vladinoj koaliciji”. Bilo je jasno da pre svega misli na dvojicu ultraekstremnih članova Netanjahuovog kabineta: ministra nacionalne bezbednosti Itamara Ben Gvira i ministra finansija Bezalela Smotriča.

Bila je to i ponuda Netanjahuu da se svrsta uz Vašington, bar u javnosti, i da odgovornost prebaci na radikalne kolege u svom kabinetu. Ali, kad je čuo da su ministri Ben Gvir i Smotrič zapretili da će oboriti vladu ako se prihvati američki plan, Netanjahu je odbio svaku saradnju sa svojim strateškim saveznikom.

„Vreme je da se ovaj rat završi”, poručuje Bajden, a Netanjahu, uz maksimum ustezanja da ne bude sasvim eksplicitan, na to uzvraća da nije vreme da se rat završi. Njegovo insistiranje da predstoje nove borbe vodi samo jednom zaključku: Netanjahu želi da ovaj rat traje, možda „unedogled”, kako je rekao Bajden.

Lideri Hamasa odmah su razumeli ovu dihotomiju i sebe predstavili kao konstruktivnu stranu spremnu za završetak rata. Njihova namera je jasna: da što je moguće više kapitališu na raskolu Bajdena i Netanjahua. S druge strane, Hamasovi vojni komandanti u pojasu Gaze takođe žele nastavak rata, za koji veruju da ide po planu, bez obzira na katastrofalne gubitke palestinskih života i humanitarnu krizu. Deo njihove doktrine je neprestana oružana borba.

Netanjahu je nekako pokušao da izbegne direktnu koliziju s Vašingtonom izjavom da je otvoren za prvu fazu, koja podrazumeva pauzu u oružanim sukobima od 42 dana, ali je odmah dodao da Bajden nije predstavio „punu sliku”, što je značilo odbacivanje faza dva i tri, koje su Amerikancu bitne jer garantuju da ni Izrael ni Hamas ne bi mogli da profitiraju iz razmene, a da posle obnove konflikte.

Pošto su Ben Gvir i Smotrič odbili da premijeru dopuste da monopoliše izraelsku ratobornost, Netanjahu je čvrsto odlučio da je nastavak rata najbolji put da ne dopadne zatvora, pošto je u tri sudska procesa optužen za ozbiljnu korupciju, i da izbegne suočavanje s odgovornošću za napad Hamasa 7. oktobra, koji je šokirao Izrael. Ne bi da rizikuje raspad svoje koalicije da bi se približio Vašingtonu.

Kako stvari sada stoje, realno je pretpostaviti da bi neki dogovor ipak mogao da se postigne oko prve faze, uključujući i povlačenje izraelske armije sa svih naseljenih područja Gaze u zamenu za oslobađanje žena, starijih i ranjenih talaca, povratka palestinskih civila u svoje domove i podizanje nivoa međunarodne pomoći na 600 kamiona dnevno.

Rat u Gazi, moguća invazija Libana ili pominjanje nezavisne palestinske države samo produbljuju raskol između Netanjahua, njegove vlade i Amerikanaca. Ovo nije prvi razlaz, ali bi mogao da označi početak kraja „specijalnih odnosa” koje su dve zemlje uspostavile pre pola veka. A što se mirovnog predloga tiče, povratak na status kvo pre 7. oktobra svakako nije recept za mir.