Nepristajanje Srbije na slepu poslušnost

Kroz Srbiju nam danas prolaze razni „mirotvorci”, geodiplomate poput Borelja, Lajčaka, Eskobara, Ursule fon der Lajen, Žiofrea i drugih, u pokušaju da Srbiju „umirotvore”. Iz portfelja nam nude amputaciju petine naše teritorije radi izlečenja od „hronične psihosomatske bolesti”: nepristajanja na slepu poslušnost. Srbiji je jasno da je posle bombardovanja 1999. prevarena Kumanovskim sporazumom i da nema mogućnosti da vojno nadjača Zapad s NATO-om – pravo i pravdu od njih ne može očekivati.

Potvrđeno je da geopolitiku na Balkanu diktiraju sile u NATO-u s našom bivšom „braćom” iz neposrednog susedstva koja se prepoznaju kao „braća po oružju” na liniji razbijanja Srbije od 1974. godine. Od 1999. su kosmetski gradovi i sela, izuzev severa Kosova i izolovanih naselja Kosmeta, etnički očišćeni od Srba združenim vojnim i političkim aktivnostima NATO-a i EU. Sva naša državna rukovodstva posle 1999. godine, uključujući i sadašnje, razlikuju se samo u (i)racionalnom popuštanju zategnutog konopca na svoju štetu, dok Zapadna Evropa i SAD planirano onemogućavaju saradnju Srbije s Kosmetom na svakom polju. To je ista politika koja je podrškom ratnom razdruživanju Jugoslavije u svetu stvarala klimu Srba kao remetilačkog faktora u svakoj zapadnobalkanskoj državi, pa čak i u svojoj državi koju tek razgraničavaju.

Ti isti su nelegalno priznali „državu Kosovo” i svim silama nastoje da to priznanje korak po korak međunarodno legalizuju u UN. Veoma aktivno omogućavaju prištinskim vlastima da uz njihovo prećutno odobravanje formiraju državne organe bez Srba, uz celosno ukidanje uticaja i ovlašćenja države Srbije. Najnovije je (da li i poslednje?) ukidanje dinara kao platežnog sredstva na Kosmetu. Srbi ne mogu da registruju ni najobičniju radionicu, jer je uslov priznanje pravnih normi s pečatom „države Kosovo”. A kakav onda opstanak zapadna Evropa s NATO-om nudi Srbima, i kakve razgovore i pregovore vodi u svom okrilju? Čiste monologe koji kupuju vreme, dok na drugoj strani jačaju državne funkcije „države Kosovo”. Reći će da to nije genocid srpskog naroda na Kosmetu, već samoizgon, jer se ne prihvataju „demokratske” procedure (izabrani gradonačelnici sa ukupno 3–5 odsto glasova), da ne govorimo o brojnim drugim „demokratskim” procedurama, nažalost pod nadzorom mirotvoraca Euleksa, Kfora i NATO-a. Farsa.

Pitamo gospodu ambasadore i šefove Delegacije Evropske unije u Srbiji od početka pregovora kakav mir i mirotvorstvo Srbija može očekivati sa „Šumanovog foruma”, iz navodnih razgovora i dogovora u Briselu? Njihova razmišljanja o opasnostima i pretnjama po mir i bezbednost u Evropi i svetu, što se analitike stanja tiče, sasvim su racionalna (Žiofre, „Politika”, 28. maj i slična). Na drugoj strani sve čine da sadašnje stanje daleko jače „miriše” na svetski rat van kontrole. Srbija se ne može, niti sme, odreći svoje kulturno-istorijske prošlosti i svih svojih bogatstava na Kosmetu koja iz nje proističu. Boriće se da ih prinudno pravno i povrati. EU s NATO-om to zna, ali nedosledno sprovodi, što pokazuje da ne želi dobro pre svega albanskom, srpskom i svim ostalim narodima na Kosmetu u okviru države Srbije s objektivnim pravima na autonomiju u oblastima koja se odnose na ljudska prava. Njih Albanci već odavno imaju, izuzimajući period građanskog rata koji su izazvali, a Srbe proganjaju iz domova, s njihovih poseda, hapse, tuku, osuđuju i ubijaju.

Prekrajanje državnih granica radi stvaranja druge albanske države na Kosmetu, s potencijalnim ujedinjenjem u veliku Albaniju je pogrešna politika. Zapadna Evropa sa NATO-om okupiranu teritoriju Kosmeta uporno pretvara u tempiranu bombu za novi ratni sukob, dok njeni „mirotvorci” zarađuju hleb na iscrpljivanju kosmetskog stanovništva i države Srbije i nikako da razumeju prirodno pravo Srbije da bude takva kakva je u odbrani svog identiteta i svojih interesa u granicama svoje zvanično priznate teritorije u UN. Odgovornost za to snose pre svega SAD, EU i NATO, što već danas priznaju mnogi američki i evropski intelektualci, političari, vojni stručnjaci, profesori univerziteta, analitičari prilika u svetu i drugi.

Ako se „Šumanov forum” bude bavio samo krivicom Rusije, bez preispitivanja politike EU i NATO-a prema Srbiji i integralnoj Evropi s Rusijom i Ukrajinom, uzaludan mu je trud. Svet ide u katastrofalan ratni sukob, iniciran napadom na Srbiju 1999. godine. Srbija jeste i biće partner u svim mirnodopskim i humanitarnim misijama UN, pa i NATO-a, ali se ne može očekivati kao partner u gubljenju svoje teritorije, izgonu svog naroda s Kosmeta, niti u militantnim pohodima NATO-a ka istoku.

Miodrag Srbljak,

Kraljevo