Ima srećnijih i nesrećnijih egzila

Specijalno za „Politiku”

Pariz – Nedim Gursel (1951) istaknuti je turski pisac i intelektualac čija su dela prevedena na dvadesetak jezika. Doktorirao je modernu francusku književnost na Sorboni kod jednog od najvećih profesora lingvistike i komparatistike, Renea Etijambla. Knjiga koja je predmet našeg razgovora predstavlja prepisku mladog studenta Gursela sa velikim Etijamblom koji je Gurselov mentor, ali ovde učenik u prepisci sa profesorom često preuzima i sam ulogu terapeuta i mentora. Nebrojene su nagrade i književna priznanja koje je ovaj veliki pisac primio – knjiga „Alahove kćeri” koja je objavljena i kod nas u izdanju Geopoetike osvojila je prestižnu političku Nagradu za slobodu misli i izražavanja 2009. u Turskoj. Celokupno čitalaštvo u Turskoj i Maloj Aziji tvrdi da je Nobelova nagrada za književnost nezasluženo izmakla upravo ovom filigranskom majstoru reči, ali književnost se i ne piše za nagrade, i ovde je reč o nečemu drugom.

Vaša knjiga dotiče centralnu temu mojih interesovanja: život pisca u egzilu, moja doktorska disertacija koju sam odbranila u Francuskoj glasi „Život Miloša Crnjanskog u egzilu”.

Rekao bih da ima srećnijih i nesrećnijih egzila, u mom slučaju to nije bio izbor već napor. Imao sam samo dvadeset godina i već svoj prvi politički sudski proces. Nakon državnog udara 12. marta 1971, objavio sam u časopisu „Prijatelj naroda” članak o životu Lenjina i Gorkog, naročito sam razmatrao život Lenjina koji je bio kulturan i načitan čovek. Međutim, kako je tužilac zahtevao za mene kaznu strogog zatvora od sedam godina, morao sam hitno da napustim Tursku. Pariz me je prilično dobro prihvatio, radio sam doktorsku tezu sa slavnim Reneom Etijamblom, ali kada sam doktorirao vratio sam se ipak u Tursku, nisam nameravao da ostanem u Francuskoj.

Ali ste se ipak vratili u Francusku?

Tražio sam u Turskoj mesto na univerzitetu kada se dogodio još jedan vojni puč generala Evrana, 12. septembra 1980. i moja knjiga „Dugo leto u Istambulu” bila je zabranjena navodno zbog „vređanja vojske”. I da ne bih išao u zatvor bio sam primoran da se vratim u Francusku gde sam dobio mesto direktora Naučno-istraživačkog centra u Parizu, pa se tako na izvestan način moj egzil iz stanja muke pretočio u slobodan izbor mesta. Međutim ova knjiga korespondencije sa mojim mentorom, velikim komparatistom i esejistom Etijamblom počinje od trenutkom kada me je on predstavio široj publici u svom predgovoru mom delu„Leto u Istambulu”. Ona je objavljena u Galimaru, u kući koju je on istinski prezirao. Većina mojih knjiga pak, džepnih izdanja, objavljena je u kući Sej. Knjiga prati dopisivanje mladog turskog studenta i velikog intelektualca – teme naših pisama bile su političke, ali i pomalo privatne, pa nikako nisam želeo da ovu ličnu korespondenciju sačuvam u fioci, neobjavljenu. U mojim drugim knjigama, pojam egzila nije bio toliko gorak, mislim tu pre svega na zbirku priča „Poslednji tramvaj” čiji podnaslov glasi „Priče o egzilu i ljubavi”. Znači, egzil nije jedina tema o kojoj pišem, ali joj se često u prozi vraćam.

Ne znam kako ste strukturisali ovu knjigu korespondencije, ali za mene je fascinantno da čitaoca do samog kraja držite u napetosti ili neizvesnosti oko toga na koji način vas je usvojila ova izuzetna francuska porodica Etijambl i tek na kraju saznajemo da je razlog vašeg poznanstva i prijateljstva bila vaša ljubav sa mladom Francuskinjom, Etijamblovom kćerkom koja je tragično okončala svoj život.

Da, Katrin sam rano susreo, još 1969. godine. Imao sam samo 18 godina, ali na nesreću, ona se nekoliko godina kasnije ubila. Ona mi je prva pričala o uporednoj književnosti o kojoj nisam ništa znao do trenutka kada sam upoznao Katrin u Istambulu. Ona je tu bila na doktorskim studijama komparatistike kako bi proučavala odnos francuske i jermenske književnosti.

A kako ste došli do ove neverovatne strukture trilera ili romana „polar” koja nekako drži kao stožer ovu knjigu?

Ne, nikakva struktura pismima nije nametnuta, jedina organizacija bila je hronološka. Videli ste u knjizi da se pisma prepliću, ali da često govorimo o istim stvarima tako da i kad jedan drugom ne pišemo odgovor na poslato pismo, često moje pismo gotovo automatski „odgovara” na temu njegovog, a tema je uvek otvaranje ka svetu i politička situacija u njemu.