Paradoksi srpske istorije

„Poslednja audijencija”, dramsko-dokumentarna serija u četiri nastavka o Srbiji u rasponu od pola veka ili zapis o Nikoli Pašiću (1845–1926), lideru Narodne radikalne stranke, državniku i političaru, čiji se značaj i uticaj na istoriju i politiku ne može zaobići. Biografija prepuna važnih funkcija, uspona i padova, preokreta, iskušenja i razrešenja. Na ovom projektu našli su se Žika Lazić i Đorđe Kadijević, obojica iskusni stvaraoci u ovom programskom žanru. Žika Lazić je pisac više antologijskih drama, a najbolja legitimacija Đorđa Kadijevića je hronika o životu i delu Vuka Stefanovića Karadžića.

U granicama ranije uspostavljenih standarda mini-serija koje pretenduju da ožive prošlost (ne bi li bolje razumela sadašnjost), „Poslednja audijencija” brzopotezno osvetljava događaje i ličnosti koje su menjale tokove istorije, smenjivale dinastije, unapređivale ili nanosile zlo ovom narodu i ovoj zemlji.

Uloga naratora pripala je Nikoli Pašiću (Gordan Kičić i Miodrag Radovanović Mrgud). U početku se čini da autori žele da osvetle njegovu sudbinu, shvatanja i delanje, no ubrzo se ispostavlja da je glavnom liku dodeljena uloga tumača koji povezuje zbivanja i epohe, a dramski prostor je ustupljen drugim akterima koji, pod većim ili manjim uticajem znamenitog političara, pišu istorijske stranice i donose dalekosežne odluke, svesni ili nesvesni posledica svoje proračunatosti ili brzopletosti. Pašiću ostaje uloga mudraca iz senke koji se sa strašću rođenog političara ubacuje u kombinacije, rešava delikatne situacije i savladava postavljene prepreke. Kroz politički relevantnu strukturu provlači se elementi humora, ironije i paradoksa koje Lazić i Kadijević promišljeno slažu u mozaik srpske istorije u kojoj je uvek bilo užasa i čudesa.

U uočljivom pomanjkanju finansijske podrške koja bi seriju učinila još bogatijom i raznolikijom, pa možda i dužom, autori su najbolji oslonac našli u valjanoj glumačkoj ekipi koja je pokrivala i izvlačila sve ono što produkcija, objektivno, nije mogla da ostvari. Iako je bio postavljen zamašan zadatak da se obuhvati veliki vremenski raspon, autorski tandem je rasteretio priču od istoricizma i usredsredio se na scene koje su i suštinskim značenjem i ilustrativnošću davali neophodnu dinamičnost ovom TV feljtonu, koji nas je podsetio na opasku da se u Srbiji sve već dogodilo, da ništa ne treba da nas čudi. I da je šteta dremati na časovima istorije.

OVO JE SRBIJA. – Ima je i nema, nikad se ne zna kad će biti emitovana, čak i kad je uredno najavljena u novinama. Kako diše Srbija, šta je muči, a šta raduje – puls provincijskih gradova opipava emisija „Ovo je Srbija” koja, na žalost, ima nezahvalnu pozicijudžokera na Drugom programu RTS. Svakodnevni prenosi iz Skupštine, tenis i drugi sportovi ozbiljno ugrožavaju njeno postojanje. Dok se na Prvom programu šepure manje važni programi, pa i besomučno repriziraju, „Ovo je Srbija” stalno je na udaru programskih izmena. Mora joj se naći sigurnije vreme prikazivanja, manje podložno dnevnom ukidanju.

Zatim, mora se modernizovati, vizuelno i sadržajno, da ne izgleda kao TV siroče kojeg su se svi odrekli, za koje niko ne mari. Slika, možda, jeste nevesela, ne može da se ulepšava, ali ni da se zaobilazi. To je Srbija; ozbiljna, siromašna, rastrzana tranzicijom, željna prosperiteta. Javni servis je dužan da te i takve obrise domovine beleži i pokazuje.

LEKCIJE IZ SUROVOSTI. – Rijaliti programi idu iz večeri u veče, sve zavisi na kom se kanalu nađete; „Zvezde Granda (TV Pink), „Operacija trijumf ”(TV B 92), „Srvajvr” (TV Foks), „Afirmacija” (RTS)... Sve su to emisije čija je osnovna namera zabava. Mame vas pozivom – ostvarite vaše snove, a sve miriše na lekcije iz surovosti, na mobing, maltretiranje, uterivanje vojničke discipline i vežbanje globalizma.

Ako nisi sposoban ili nemaš sreće – propašćeš, ispašćeš iz igre, oteraće te bez griže savesti. I zato se grči, histeriši, pevaj, igraj, glumi ludilo, budi lud, bori se za mesto pod suncem. Donosi neprijatne odluke, izbacuj druge da ne bi oni eliminisali tebe. Sve je pod prismotrom, po diktatu, individualnost se kažnjava, na ceni je neumoljivost u ime uspeha. Budi na oprezu, motri na one oko sebe, možda ti rade o glavi. Zadaj udarac da ne bi bio udaren. Može li se u tome istinski uživati? Teško.