Svaka je ideologija pogubna

Vladimir Kecmanović (1972. Sarajevo), pre svega, poznat nam je po svom prošlogodišnjem romanu „Feliks”, koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a dobio je nagradu „Branko Ćopić” Srpske akademije nauka i umetnosti. Sada imamo priliku da čitamo novi Kecmanovićev roman, surovu ratnu priču, „Top je bio vreo”, u izdanju „Via Printa” iz Beograda. Za ovaj roman Kecmanović je dobio stipendiju Fondacije „Borislav Pekić”, za roman u nastajanju. Vladimir Kecmanović je 1990. godine dobio nagradu „Ivo Andrić”, na jugoslovenskom konkursu lista „Oslobođenje”, za najbolju kratku priču „Histerija”. Autor je i romana „Poslednja šansa”, „Sadržaj šupljine”, kao i izbora dela Dušana Radovića i Dušana Petričića „Duškova kuća”, knjige koja je na Beogradskom sajmu knjiga 2004. proglašena dečjom knjigom godine.

Rekli ste u jednom tekstu da ratovi tek treba da postanu pravi predmet srpske proze. Da li će takav roman bolje napisati učesnik rata, ili onaj ko ga analizira sa strane?

U književnosti, kao i umetnosti uopšte, čvrsta, unapred zadata pravila ne postoje. Pisci pišu po zakonima koji ni njima samima nisu sasvim jasni. A kritičari, teoretičari, pa i „obični” čitaoci te zakone pokušavaju da „provale”, naknadno formulišući pravila. Ako bi učesnik rata napisao ratni roman, oni kojima bi se to delo dopalo tvrdili bi kako nema istinske proze bez žestokog ličnog doživljaja. Dok bi oni kojima se ne bi dopalo dokazivali kako je upravo učešće u događaju koji opisuje lišilo autora mogućnosti da objektivno sagleda stvari. U slučaju da je autor onaj koji rat analizira sa strane, oni koji ga podržavaju i oni koji ga osporavaju tvrdili bi suprotno.

Da li ste Vi učestvovali u ratu o kojem pišete u svom novom romanu?

Ja nisam bio neposredan učesnik rata koji opisujem, nisam ga čak ni neposredno doživeo. Ali, jesam neposredno doživeo vreme koje mu je prethodilo. I, nažalost, previše toga što se kasnije desilo i toga o čemu pišem mogao sam na osnovu toga što sam doživeo da anticipiram. Međutim, ni to, na kraju krajeva, nije od presudnog značaja. Jer, ponoviću opet, ono što sam napisao u tekstu koji pominjete: Srđan Dragojević, koliko znam, nije neposredno doživeo ni bosanski rat ni stanje u Bosni koje mu je prethodilo, pa mu to nije smetalo da snimi „Lepa sela lepo gore”, film koji vredi više od svega što je na temu pomenutog rata snimljeno, rečeno ili napisano. I kao što ga neučestvovanje u ratu u tom poslu očigledno nije osujetilo, sumnjam da bi neposredan doživljaj, da ga je imao, mogao taj posao da pokvari.

Kolika vremenska distanca je Vama bila potrebna da biste napisali roman „Top je bio vreo”, i koliko je distanca poželjna kada je reč o tako velikim i teškim temama?

Pa eto, od vremena u koje je smeštena radnja „Topa” prošlo je petnaestak godina. Znači da je za taj roman bila potrebna tolika distanca. Svaka vremenska distanca može da bude i poželjna i nepoželjna, zavisno od načina na koji se autor prema njoj odnosi. Mislim da se o svakom događaju jednako dobro može pisati i u vreme dok se odvija i stotinu godina kasnije. Ali, da ne bi bilo nesporazuma, može se pisati jednako dobro, ne može se pisati na isti način. I više od toga: ne samo da roman napisan o nekom događaju sada i deset ili sto godina kasnije ne može da bude isti, ne može da bude isti ni događaj koji se opisuje. I ako se na temu rata u Bosni u budućnosti vratim, to ni u mojoj prozi više neće biti isti rat. Iako će se isto zvati. Možda zvuči kao jezičkologička igrarija, ali to jeste tako.

U Vašem novom romanu stradaju svi podjednako, komšije, Srbi, Hrvati, Muslimani, a u pozadini se oseća gorki humor. Da li je to Vaš način da se otrgnete od ideološke analize ili od patetike?

Verovatno i od jednog i od drugog. Ali, sigurno više od ideološke analize. Jer patetika u književnosti, iako je najčešće pogubna, ponekad može i da zablista. Ideologija je uvek pogubna. Na nesreću, ne samo u književnosti. I na nesreću, ne samo neka ideologija, nego svaka. Samo mi se ne dopada reč „otrgnete”, koju ste upotrebili. Jer ona sugeriše neku vrstu bega. A ja od ideologije u književnosti ne bežim. Ja joj se žestoko suprotstavljam. Pošto su me u vanliterarnom životu gnjavile, gnjave me i verovatno će me dok sam živ gnjaviti najrazličitije ideologije, i pošto mi u vanliterarnom životu nema druge nego da se od njihovog pogubnog uticaja sklanjam, ne mogu sebi dopustiti defanzivan odnos na jedinom mestu gde mogu da im lupim šamar. A jedino takvo mesto za mene je literatura. Humor koji ste pomenuli, i kada je gorak i kada nije, jeste jedan od tradicionalnih načina da se ideološkim konceptima baci rukavica u lice. Ali, u romanu „Top je bio vreo” humor je tek pomoćno oružje u toj borbi.

Koje je Vaše glavno oružje?

Moje glavno oružje je potpuno ignorisanje. Kada na papir prenesete životne priče, onakve kakve zaista jesu, bez suvišnih refleksija i komentara, vi ste ideologiji zadali najpogubniji udarac. Dopustite mi koju banalnu metaforu, pošto sam pišući roman od takvih stilskih figura morao da apstiniram: na temi života svaki ideološki koncept raspada se kao kula od karata. A na temi života u ratu biva smrvljen, kao gipsani kip pod gusenicama tenka. Koliko savremena srpska literatura vapi za takvim pristupom dovoljno govori vaša opaska kako u „Topu” stradaju i Srbi i Hrvati i Muslimani. Iako je svakom živom jasno da su u tom ratu stradali svi, na ovdašnjoj javnoj sceni, rastrgnutoj između suprotstavljenih i ostrašćenih ideoloških koncepata, na ovdašnjoj literarnoj sceni, isparcelisanoj i sputanoj u pamfletske kalupe, neuobičajeno je da stradanja svih budu zastupljena u jednom tekstu. Ako ste pretplaćeni da se bavite zločinima nad Srbima, zločini koje su činili Srbi su nešto što, ako baš ne negirate, ono što svakako prećutkujete. I obrnuto. Naprosto, jedni misle da ih činjenica što su Srbi obavezuje da se bave samo srpskim stradanjima, a drugi da ih ista činjenica obavezuje da se bave samo srpskim zločinima.

Duh ove Vaše knjige donekle podseća na našu književnost između dva rata, na veliku poemu o ratnim užasima. Svaka rečenica ureže se u svest kao stih. Da li sugerišete mitsku dimenziju nadolazećeg zla, ili prosto imate nameru da prikažete ono kako jeste bilo, ili nešto treće?

Težnja za vernim prikazivanjem onoga kako jeste bilo i za sugerisanjem mitske dimenzije nadolazećeg zla u ovom slučaju je jedna ista težnja. Jer nadolazeće zlo mitskih dimenzija je ono što jeste bilo. Sintaktička struktura mog novog romana predstavlja dalju radikalizaciju stilskog koncepta koji sam koristio i ranije, pre svega u „Feliksu”, svom prethodnom romanu. I mislim da je takav koncept u romanu „Top je biovreo” dobio svoj puni smisao. Teoretski, sa proznim minimalizmom mogao bih da idem i dalje. U praksi, barem u skorijoj budućnosti, u tom pravcu verovatno neću ići. Da ne kvarim. Zahvaljujem vam se na poređenju sa delima naše književnosti između dva svetska rata, koje doživljavam kao prvorazredan kompliment. Ako uzmemo u obzir da srpska proza na temu nedavno minulih ratova nije dala ništa što bi predstavljalo respektabilnu referencu, a da srpska književnost koja je tematizovala Drugi svetski rat, i pored časnih izuzetaka, nije mogla da pobegne od ideološke ostrašćenosti, poređenje sa prozom nastalom nakon Prvog svetskog rata jeste najlaskavije poređenje koje savremena ratna proza u kontekstu književnosti na srpskom jeziku može da doživi. Ono mi dodatno laska zato što se pri pisanju „Topa” na tu tradiciju nisam svesno oslanjao. Pa je veza, ukoliko ste u pravu, uspostavljena na jednom dubljem i suštinskijem nivou.

To da svi iz republika bivše Jugoslavije treba da se obračunaju sa prošlošću, već je previše korišćena tvrdnja. Šta mislite, kako se na pravi način obavlja ovaj posao?

Mislim da od tog posla, na nivou svih, nema ništa. Svi mogu da prihvate najrazličitije parole, i mogu da ih do iznemoglosti izvikuju. Istinsko obračunavanje, hajde da koristimo taj termin ma koliko bio pogrešan, otrcan i iritantan, može da pokuša da obavi samo čovek sam sa sobom. I to, manje-više, neuspešno. Više neuspešno na planu logike. Manje neuspešno na emotivnom planu. Žestok sam protivnik banalnih tumačenja uticaja književnosti na ljude, ali, hajde da prigodno popustim pred patetikom: ako samo jedan ostrašćeni bivši Jugosloven, pročitavši moju knjigu, barem na trenutak dovede u pitanje sopstvene šovinističke ili autošovinističke mantre, onda sam svoj deo tog posla obavio. Na najmanje jalov od svih jalovih načina.

„Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi”, napisao je Crnjanski u „Dnevniku o Čarnojeviću”. Verujete li u to da će doći bolje stoleće?

Ako uvek dolazi, doći će i sada. Verujem u to taman onoliko koliko je verovao i Crnjanski.