Свака је идеологија погубна

Владимир Кецмановић (1972. Сарајево), пре свега, познат нам је по свом прошлогодишњем роману „Феликс”, који је био у најужем избору за НИН-ову награду, а добио је награду „Бранко Ћопић” Српске академије наука и уметности. Сада имамо прилику да читамо нови Кецмановићев роман, сурову ратну причу, „Топ је био врео”, у издању „Via Printa” из Београда. За овај роман Кецмановић је добио стипендију Фондације „Борислав Пекић”, за роман у настајању. Владимир Кецмановић је 1990. године добио награду „Иво Андрић”, на југословенском конкурсу листа „Ослобођење”, за најбољу кратку причу „Хистерија”. Аутор је и романа „Последња шанса”, „Садржај шупљине”, као и избора дела Душана Радовића и Душана Петричића „Душкова кућа”, књиге која је на Београдском сајму књига 2004. проглашена дечјом књигом године.

Рекли сте у једном тексту да ратови тек треба да постану прави предмет српске прозе. Да ли ће такав роман боље написати учесник рата, или онај ко га анализира са стране?

У књижевности, као и уметности уопште, чврста, унапред задата правила не постоје. Писци пишу по законима који ни њима самима нису сасвим јасни. А критичари, теоретичари, па и „обични” читаоци те законе покушавају да „провале”, накнадно формулишући правила. Ако би учесник рата написао ратни роман, они којима би се то дело допало тврдили би како нема истинске прозе без жестоког личног доживљаја. Док би они којима се не би допало доказивали како је управо учешће у догађају који описује лишило аутора могућности да објективно сагледа ствари. У случају да је аутор онај који рат анализира са стране, они који га подржавају и они који га оспоравају тврдили би супротно.

Да ли сте Ви учествовали у рату о којем пишете у свом новом роману?

Ја нисам био непосредан учесник рата који описујем, нисам га чак ни непосредно доживео. Али, јесам непосредно доживео време које му је претходило. И, нажалост, превише тога што се касније десило и тога о чему пишем могао сам на основу тога што сам доживео да антиципирам. Међутим, ни то, на крају крајева, није од пресудног значаја. Јер, поновићу опет, оно што сам написао у тексту који помињете: Срђан Драгојевић, колико знам, није непосредно доживео ни босански рат ни стање у Босни које му је претходило, па му то није сметало да сними „Лепа села лепо горе”, филм који вреди више од свега што је на тему поменутог рата снимљено, речено или написано. И као што га неучествовање у рату у том послу очигледно није осујетило, сумњам да би непосредан доживљај, да га је имао, могао тај посао да поквари.

Колика временска дистанца је Вама била потребна да бисте написали роман „Топ је био врео”, и колико је дистанца пожељна када је реч о тако великим и тешким темама?

Па ето, од времена у које је смештена радња „Топа” прошло је петнаестак година. Значи да је за тај роман била потребна толика дистанца. Свака временска дистанца може да буде и пожељна и непожељна, зависно од начина на који се аутор према њој односи. Мислим да се о сваком догађају једнако добро може писати и у време док се одвија и стотину година касније. Али, да не би било неспоразума, може се писати једнако добро, не може се писати на исти начин. И више од тога: не само да роман написан о неком догађају сада и десет или сто година касније не може да буде исти, не може да буде исти ни догађај који се описује. И ако се на тему рата у Босни у будућности вратим, то ни у мојој прози више неће бити исти рат. Иако ће се исто звати. Можда звучи као језичкологичка играрија, али то јесте тако.

У Вашем новом роману страдају сви подједнако, комшије, Срби, Хрвати, Муслимани, а у позадини се осећа горки хумор. Да ли је то Ваш начин да се отргнете од идеолошке анализе или од патетике?

Вероватно и од једног и од другог. Али, сигурно више од идеолошке анализе. Јер патетика у књижевности, иако је најчешће погубна, понекад може и да заблиста. Идеологија је увек погубна. На несрећу, не само у књижевности. И на несрећу, не само нека идеологија, него свака. Само ми се не допада реч „отргнете”, коју сте употребили. Јер она сугерише неку врсту бега. А ја од идеологије у књижевности не бежим. Ја јој се жестоко супротстављам. Пошто су ме у ванлитерарном животу гњавиле, гњаве ме и вероватно ће ме док сам жив гњавити најразличитије идеологије, и пошто ми у ванлитерарном животу нема друге него да се од њиховог погубног утицаја склањам, не могу себи допустити дефанзиван однос на једином месту где могу да им лупим шамар. А једино такво место за мене је литература. Хумор који сте поменули, и када је горак и када није, јесте један од традиционалних начина да се идеолошким концептима баци рукавица у лице. Али, у роману „Топ је био врео” хумор је тек помоћно оружје у тој борби.

Које је Ваше главно оружје?

Моје главно оружје је потпуно игнорисање. Када на папир пренесете животне приче, онакве какве заиста јесу, без сувишних рефлексија и коментара, ви сте идеологији задали најпогубнији ударац. Допустите ми коју баналну метафору, пошто сам пишући роман од таквих стилских фигура морао да апстинирам: на теми живота сваки идеолошки концепт распада се као кула од карата. А на теми живота у рату бива смрвљен, као гипсани кип под гусеницама тенка. Колико савремена српска литература вапи за таквим приступом довољно говори ваша опаска како у „Топу” страдају и Срби и Хрвати и Муслимани. Иако је сваком живом јасно да су у том рату страдали сви, на овдашњој јавној сцени, растргнутој између супротстављених и острашћених идеолошких концепата, на овдашњој литерарној сцени, испарцелисаној и спутаној у памфлетске калупе, неуобичајено је да страдања свих буду заступљена у једном тексту. Ако сте претплаћени да се бавите злочинима над Србима, злочини које су чинили Срби су нешто што, ако баш не негирате, оно што свакако прећуткујете. И обрнуто. Напросто, једни мисле да их чињеница што су Срби обавезује да се баве само српским страдањима, а други да их иста чињеница обавезује да се баве само српским злочинима.

Дух ове Ваше књиге донекле подсећа на нашу књижевност између два рата, на велику поему о ратним ужасима. Свака реченица уреже се у свест као стих. Да ли сугеришете митску димензију надолазећег зла, или просто имате намеру да прикажете оно како јесте било, или нешто треће?

Тежња за верним приказивањем онога како јесте било и за сугерисањем митске димензије надолазећег зла у овом случају је једна иста тежња. Јер надолазеће зло митских димензија је оно што јесте било. Синтактичка структура мог новог романа представља даљу радикализацију стилског концепта који сам користио и раније, пре свега у „Феликсу”, свом претходном роману. И мислим да је такав концепт у роману „Топ је биоврео” добио свој пуни смисао. Теоретски, са прозним минимализмом могао бих да идем и даље. У пракси, барем у скоријој будућности, у том правцу вероватно нећу ићи. Да не кварим. Захваљујем вам се на поређењу са делима наше књижевности између два светска рата, које доживљавам као прворазредан комплимент. Ако узмемо у обзир да српска проза на тему недавно минулих ратова није дала ништа што би представљало респектабилну референцу, а да српска књижевност која је тематизовала Други светски рат, и поред часних изузетака, није могла да побегне од идеолошке острашћености, поређење са прозом насталом након Првог светског рата јесте најласкавије поређење које савремена ратна проза у контексту књижевности на српском језику може да доживи. Оно ми додатно ласка зато што се при писању „Топа” на ту традицију нисам свесно ослањао. Па је веза, уколико сте у праву, успостављена на једном дубљем и суштинскијем нивоу.

То да сви из република бивше Југославије треба да се обрачунају са прошлошћу, већ је превише коришћена тврдња. Шта мислите, како се на прави начин обавља овај посао?

Мислим да од тог посла, на нивоу свих, нема ништа. Сви могу да прихвате најразличитије пароле, и могу да их до изнемоглости извикују. Истинско обрачунавање, хајде да користимо тај термин ма колико био погрешан, отрцан и иритантан, може да покуша да обави само човек сам са собом. И то, мање-више, неуспешно. Више неуспешно на плану логике. Мање неуспешно на емотивном плану. Жесток сам противник баналних тумачења утицаја књижевности на људе, али, хајде да пригодно попустим пред патетиком: ако само један острашћени бивши Југословен, прочитавши моју књигу, барем на тренутак доведе у питање сопствене шовинистичке или аутошовинистичке мантре, онда сам свој део тог посла обавио. На најмање јалов од свих јалових начина.

„Ми ћемо изумрети и доћи ће боље столеће, оно увек долази”, написао је Црњански у „Дневнику о Чарнојевићу”. Верујете ли у то да ће доћи боље столеће?

Ако увек долази, доћи ће и сада. Верујем у то таман онолико колико је веровао и Црњански.