Ba­ge­ri­ma srav­nje­na „Pat­ka”

Pan­če­vo – Je­dan od tri uga­o­na ka­me­na pan­če­vač­kog Gor­njeg gra­da, ču­ve­na ka­fa­na „Pat­ka” za­u­zi­ma­la je do pre ne­ki dan ćo­šak uli­ca Pa­tri­jar­ha Čar­no­je­vi­ća i Ka­ra­đor­đe­ve. Sru­še­na je za dan, a ta­vo­ri­la vi­še od de­ce­ni­ju i po, na­kon što je za­man­da­lje­na kao jed­na od žr­ta­va ne­u­spe­šne pri­va­ti­za­ci­je Dru­štve­nog ugo­sti­telj­skog pred­u­ze­ća „Slo­bo­da”. Da je za­ko­nom ne­za­šti­će­na, i zgra­da „na la­kat”, ni­je pro­ma­klo gra­đe­vin­skim in­ve­sti­to­ri­ma, te će, ka­ko sa­zna­je­mo na li­cu me­sta, bi­ti za­me­nje­na još jed­nom ul­tra­mo­der­nom vi­še­sprat­ni­com. Ta­ko, po­sled­njih go­di­na ži­vo­ta pre­i­me­no­va­na u bi­fe, ni­je ima­la sre­će po­put zda­nja ka­fa­ne „Kra­gu­je­vac”, ko­ja je me­đu de­se­ti­na­ma dru­gih je­di­na u Pan­če­vu ko­ju dr­ža­va šti­ti kao spo­me­nik kul­tu­re. „Kra­gu­je­vac” je ostao ove­ko­ve­čen i na film­skoj tra­ci kao sce­no­gra­fi­ja pr­vog ka­dra le­gen­dar­nih „Ma­ra­to­na­ca”, ali i kao en­te­ri­jer u kom Be­kim Feh­mi­ju lo­mi ča­še ru­ka­ma u „Sku­plja­či­ma per­ja”, a „Pat­ka” će bi­ti upam­će­na i kao me­sto sa­sta­na­ka Mi­le­ti­će­vih ra­di­ka­la i du­go po­tom ža­ri­šte ra­di­kal­skog po­kre­ta u Pan­če­vu.

Ba­ge­ri već de­ce­ni­ja­ma rav­ne sta­re ugo­sti­telj­ske lo­ka­ci­je i u kom­ši­lu­ku, pa su ta­ko pa­le i le­gen­dar­ne krč­me „Vo­lar” i „Be­lo jag­nje”, de­ce­ni­ja­ma ne po­sto­je ni „Orač”, „Lo­vac” i „Tri­glav”, a era ru­še­nja na­če­ta je u sa­mom cen­tru va­ro­ši. Pr­vo je pa­la go­sti­o­ni­ca „Ja­dran”, na či­je te­me­lje je na­sa­đe­na da­na­šnja Pa­la­te prav­de, dru­štve­no ko­ri­snim ra­dom za­tvo­re­ni­ka srav­nje­no je „De­di­nje”, po­zna­ti­je kao „Kod Pa­co­va”, Vaj­fer­to­va „Sla­vi­na” po­ru­še­na je do te­me­lja de­ve­de­se­tih pro­šlog ve­ka. „Sr­bi­ja” i „Nep­tun” pre­tvo­re­ne u sa­mo­u­slu­ge, a „Tri gro­zda” na Ze­le­noj pi­ja­ci i „Lju­bi­če­vo” u na­se­lju Te­sla u kla­di­o­ni­ce. Ne­ma vi­še ni ka­fa­na „Do­li­na” „Lo­vac”, „Ava­la”, „Sne­ško”, „Pro­sve­ta­rac”, „Zdra­vljak”, „Utva Rad­nik”, „Slo­žna bra­ća”, „Cr­na Mač­ka” i „Be­li ba­grem”.

„Pan­če­vač­ki cen­tral­ni tro­u­gao”, u kom se la­ko mo­glo „iz­gu­bi­ti”, či­ni­li su „Kor­zo”, „Park” i „Slo­bo­da”, u ko­ji­ma je za fi­ni­je ka­fan­ske go­ste dan za­po­či­njao ka­fom i ra­ki­ji­com, a na­sta­vljao hlad­nim pi­vom, ne­sta­le su u na­le­tu re­sti­tu­ci­je. Od tih vre­me­na sta­ja­la je do­sko­ra za­pu­šte­na kult­na ka­fa­na „Kod Ne­delj­ka”, sa­da lo­kal s no­vom na­me­nom, dok „Slo­gu” i „Zan­zi­bar” u no­vi­je vre­me me­nja­ju objek­ti ko­lek­tiv­nog sta­no­va­nja.

Ina­če, op­šte je po­zna­to da smo na po­lju ka­fan­skog ži­vo­ta pr­vi i u Evro­pi, još od 1522. go­di­ne, ka­da je srp­ska pre­sto­ni­ca do­bi­la ku­ću u ko­joj se pi­je ka­fa – ka­fa­nu. „S pre­ke stra­ne”, u Pan­če­vu one su se po­ja­vi­le „tek” ka­da je gra­ni­čar­ska va­roš po­če­la da pri­ma go­ste sa stra­ne, za pi­jač­nih da­na i ka­da je ra­dio va­šar. Ta­ko Mi­lan Jak­šić, do­sko­ra di­rek­tor Isto­rij­skog ar­hi­va u Pan­če­vu, iz­dva­ja da ka­da 1821. go­di­ne Sto­jan Mi­len­ko­vić, gra­đa­nin Pan­če­va, mo­li da mu se do­zvo­li otva­ra­nje go­sti­o­ni­ce „Nad­voj­vo­da Franc Karl”, a Ma­gi­strat taj pred­log po­dr­ža­va, ov­de već ra­di 66 go­sti­o­ni­ca.

„Po nji­ma i uli­ce do­bi­ja­ju na­zi­ve, po­put Car­ske, Tri lov­ca, Me­se­či­na, Zve­zda, Orao, Pa­un, La­bud, Ga­vran, Gro­žđe i Brod­ska. Sve je išlo na­ru­ku ka­fa­na­ma, go­sti­o­ni­ca­ma, krč­ma­ma i svra­ti­šti­ma, jer je Pan­če­vo bi­lo i pr­vo, ali i po­sled­nje me­sto na pu­to­va­nju iz­me­đu Tur­ske, a ka­sni­je Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske. U cen­tru su do­mi­ni­ra­le go­sti­o­ni­ca s pre­no­ći­štem: ’Pe­li­kan’, ona kod Vaj­fer­to­ve fa­bri­ke pi­va, ka­fa­na ’Kod Be­le la­đe’, pa ho­tel ’Haj­duk Velj­ko’. Ne­što da­lje ra­di­le su ’Le­pa Ma­ra’ i svra­ti­šte ’Pri­zren’, a u Gor­njem gra­du birt ’Kod cr­ve­nog vo­la’, ko­ji ka­da je bir­taš umro, a nje­go­va že­na pre­u­ze­la po­sao, bi­va in­ven­tiv­no pre­kr­šten u ’Kod cr­ve­ne kra­ve’”, na­vo­di Mi­lan Jak­šić.

Ka­fa­na je bi­lo u sva­kom so­ka­ku, dvo­ri­štu… oba­ve­zno i na Glav­noj auto­bu­skoj i že­le­znič­kim sta­ni­ca­ma „Pred­gra­đe”, gde je sa­mo ne­sta­la ču­ve­na „Že­lji­na” i „Pan­če­vo – Va­roš”, gde je pi­će bi­lo jef­ti­no, a ku­gla­nje bes­plat­no. Kod grad­ske pi­ja­ce u „Špic”, „Tri gro­zda” i „Sport” svra­ća­le su lo­kal­ne lo­le, a naj­vi­še tr­gov­ci pre, na­kon i za vre­me po­sla ka­ko bi lak­še pod­ne­li rad­ni dan za sto­lo­vi­ma s ka­ri­ra­nim stol­nja­ci­ma, uz gla­snu mu­zi­ku i lo­kal­ne le­gen­de – sve u obla­ci­ma du­van­skog di­ma.