O ličnom mišljenju

Pre nekoliko godina prisustvovao sam međunarodnoj konferenciji posvećenoj politici zaštite konkurencije na kojoj su bili i predstavnici državnih tela koja su nadležna za ovaj posao. Vodila se živa rasprava i atmosfera je bila opuštenai prijateljska. Sve dok neko nije pitao predstavnicu američkog Ministarstva pravde (pravna savetnica odeljenja tog ministarstva koje se bavi zaštitom konkurencije) o ponašanju kompanije XYZ. Njen odgovor: „Ministarstvo pravde ne odbacuje mogućnost da povede postupak protiv kompanije XYZ, pa stoga odbijam da komentarišem bilo šta u pogledu te kompanije!”. Svima je nestao osmeh sa lica, iako nismo akcionari te kompanije. Bitno je nešto drugo – osećaj odgovornosti koji je pokazala ta predstavnica države, odnosno vlasti. Te njene reči, odnosno to njeno ćutanje stvorili su strahopoštovanje.

I to je poruka za sve one koji se samozadovoljno, a neki i puni sebe, slikaju ispred trobojke sa dvoglavim orlom, a pogled im se gubi u daljini budući da veoma često zaboravljaju da taj dvoglavi orao, kao i svi drugi orlovi i lavovi na grbovima država, obavezuje. Država je – sila! I to takva sila koja, u skladu sa zakonom, može da zabrani, oduzme, poništi, naredi, da novčano kazni, promeni sudbine ljudi i kompanija, da pošalje u zatvor, a u zemljama koje nisu ukinule smrtni kaznu i da ubije. Država je smrtno ozbiljna stvar. Njeni predstavnici, oni koji čine tu državu, mogu potezom pera (a kako bi drugačije, neće valjda potezom lopate ili buzdovana) da promene sudbine ljudi i kompanija, a i te kompanije čine ljudi – zaposleni i akcionari, za početak.

A kako se ponašaju ljudi koji predstavljaju silu oličenu u dvoglavom orlu? Ne mogu da zaboravim noć kada je hapšen Slobodan Milošević: ja igrom slučaja u Minhenu, gledam sve to na Bi-Bi-Siju, na kojem se (telefonski) pojavljuje jedan od potpredsednika Vlade Srbije i kaže: „Mogu nezvanično (sic!) da vam kažem da je Milošević uhapšen!”. A šta mislite, kako bi se osećao student koji kod mene polaže ispit i kome se obratim na sledeći način: „Mogu nezvanično da Vam kažem da ste dobili sedam, ali neću ništa da Vam upišem u indeks – sve je nezvanično!”.

Ta nezvaničnost, srdačnost, gotovo neposrednost („Opušteno!”) predstavnika države u Srbiji potpuno je normalna. Tako se događa da ministri i ministarke i njima slični saopštavaju javnosti svoje „lično mišljenje”. Dame i gospodo, Vi ste državni zvaničnici i nemate pravo da javnost zbunjujete iznošenjem svog mišljenja! Ili je nešto stav vlasti, na osnovu kojeg ljudi donose svoje poslovne i druge odluke, ili nije – vaše mišljenje zadržite za sebe, bar što se javnosti tiče!

Čitam „Politiku” (od 25. oktobra) i izjavu jedne od onih koja se slika ispred dvoglavog orla. Kaže novinar: „Iako se naši građevinari žale na visoku, kako oni kažu, monopolizovanu cenu cementa, oni se nisu obratili Komisiji za zaštitu konkurencije”. To nam je potvrdila i predsednica Komisije Dijana Marković-Bajalović”. A ona kaže: „Ovim problemom nismo se bavili iz prostog razloga što nam se niko zvanično na to nije požalio. U situaciji kada postoje samo tri proizvođača, koji su, pri tom, i vlasnici iste proizvodnje u susednim zemljama, znači odakle bi mogla eventualno da se uveze roba po konkurentnijim cenama, ima osnova za sumnju da je uspostavljen neki mehanizam usaglašavanja cene na višem nivou. To, naravno, treba potkrepiti podacima i argumentima”. Dok nema podataka i argumenta nema ni osnove za donošenje stava, pa svi „podaci i argumenti”, a možda i dokazi treba da se iznesu u obrazloženju eventualnog rešenja Komisije i nikako ne mogu da se iznose kao mišljenje predsednice te komisije.

Predsednica Komisije je ljutito reagovala na istupanje jednog ministra koji je izneo svoj „lični stav” da „Delta” nema dominantan položaj na tržištu. „Niko osim Komisije ne može da utvrđuje postojanje dominantnog položaja!”, kaže predsednica Komisije. Da, niko osim Komisije, ali Komisija kao kolektivno telo to čini (pravnički normativni prezent) svojim rešenjem sa obrazloženjem koje se objavljuje u „Službenom glasniku”, a ne u intervjuima predsednice Komisije u slobodnoj formi, u kojima se ona poziva na „podatke Zavoda za statistiku koji pokazuju” da neko ima dominantan položaj. Bilo bi dobro, za početak, da se bar svako od tih rešenja može pročitati na sajtu Komisije.

Kako se postiže ozbiljnost države, odnosno određenog državnog tela? Jedno je ozbiljnost rada i znanje. Kada u svih devet slučajeva u kojima su strane nastavile postupak (tužbom Vrhovnom sudu) Vrhovni sud poništi rešenje Komisije, onda tu zaista nešto nije u redu. 9:0! Da su dali bar počasni! A drugo, onako kako je to uradila predstavnica američke države – ćutanjem. Rečitim ćutanjem! Tada će oni kojima se obraćate osetiti strahopoštovanje. Bez toga, ostaje, bez ikakvog poštovanja, samo strah od nepoznatog – šta li će sutra da smisle i kakvo će prekosutra biti njihovo „lično mišljenje”!

Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije 
i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu