Veličanstveni pisac

Darko Bajić

Gordan Mihić je za moje Dorćolce bio šmeker, a za mene još i filmski junak, borac za pravdu. Nešto poput Belmonda, nešto poput Džimija Barke. Pričao mi je o svojim novinarskim danima. Bio je oštar kritičar. Kada su urednici počeli da mu tekstove bacaju u koš, on je iz protesta pravio tajne žurke na krovu „Borbe”. Često su uz staklenu bocu mleka dočekivali gašenje svetlosti velegrada. Ljubomorne kolege nisu mogle više da gledaju kako se na krovu preko puta Skupštine Jugoslavije skupljaju najlepše devojke i manekenke i prijavili su ga partijskim drugovima. Tako je Gordan otpušten. Na poslednjem zadatku, za vreme intervjua, osvojio je srce tada mlade nade, a danas legendarne glumice Vere Čukić. Tako je njegova novinarska karijera prekinuta, ali je kinematografija dobila jednog od najuspešnijih jugoslovenskih scenarista: Gordana Mihića.

Crni talas, čije su centralne scenarističke figure bili Mihić i Kozomora, nije samo kritikovao novokomponovani establišment, rastuće birokratske apetite, pričao o izneverenim idealima posleratnog doba već je i uticao na mlade sineaste, ali i na publiku i njihov kritički stav prema nepravdama u društvu. Crni talas je menjao svet oko sebe. Film je u to vreme imao veliki uticaj u životu običnog čoveka. Toga je bio svestan bivši novinar koji je naučio da se priče nalaze tu, u našem okruženju, samo treba tragati za njima.

Zato su njegovi likovi toliko životni, sočni, kako to vole da kažu filmaši. Bogatstvo likova koje je stvarao Mihić postalo je bogatstvo naših sećanja i našeg života.

„Vrane”, u to vreme neobičan film, a danas bi se moglo reći da bi mnogi mladi reditelji želeli da na njegovu špicu stave svoj autorski potpis, bio je u glavnoj selekciji festivala u Puli. Mihić i Kozomara su gledali pomalo u strahu svoje debitantsko ostvarenje u prepunoj Areni. U jednom trenutku Kozomora se, bled u licu, okrenuo ka Mihiću i rekao da su im pomešali rolne filma. Umesto druge, koja je preskočena, vrtela se treća. Mihić je odmah reagovao, ustao i potrčao ka kabini za projekciju filma. Samo što nije došao da male kućice u kojoj je bio kinooperater. Kozomora mu je pokazao rukom da se vrati. Kada mu je Gordan sa nevericom zadihan prišao i pitao: „Pa čoveče, pobrkali su nam rolne, moramo da zaustavimo projekciju”, Kozomora mu je rekao. „Ni slučajno, ovako je bolje”.

Ako je Drugi svetski rat doneo zločine, ljudska stradanja i tragedije, kada je došao mir usledila ja erupcijs radosti, a dani koji su dolazili donosili su osvajanje slobode. Negde između strahote rata, ličnih gubitaka i porodične tragedije, snova koji su vas zavaravali da je rat završen, desila se tako dugo očekivana sloboda. Mihić je zato tako branio svoje junake. Tako je branio svoju profesiju.

Pola veka ćutanja

Sećam se devedesetih godina, kada sam u nekom časopisu pročitao da su on i Zdravko Šotra prisustvovali otvaranju i ekshumaciji ljudskih žrtava iz zloglasnih hercegovačkih jama u koje su za vreme rata ustaše bacale Srbe pravoslavne veroispovesti. Tada mi je on ispričao o porodičnoj tragediji 25 Mihića, koji su ležali na dnu te jame, njegov deda i njegov otac. Mihić je tim činom suočavanja sa zločinom, posle skoro pola veka ćutanja bio jako potresen. Ali kod njega nikada nisam osetio mržnju, samo bol i njegovu veliku energiju i borbu da se nikada ne zaboravi zločin učinjen srpskom narodu. Mihić je odgovorio da nije stvar prošlosti već iskustva i istine za koju se znalo a bila je prećutkivana.

Kakav je borac bio Gordan možda najbolje pokazuje jedan događaj pre petnaestak godina. Bio sam predsednik UO FCS, i predložio sam da doajeni reditelji i scenaristi ne idu na redovne konkurse, već da ih FCS poziva i pita da li imaju projekte za realizaciju. Mihić se javio i gnevno komentarisao. „To je ponižavajuće. Ne treba nama socijalna pomoć. Sami ćemo se, redovnim putem, izboriti za naše filmove.” Džaba sam mu objašnjavao da nije reč ni o kakvoj pomoći njima, nego da će naša kinematografija i kulturna scena Srbije biti bogatija za jedan film legendarnih autora. Danas se vidi koliko bi bili bogatiji za još Gordanovih, Žikinih, Makovih, Purketovih filmova, kao i mnogih danas živih legendi.

Teško je bilo boriti se protiv Gordana, on je poput gladijatora sa isukanim mačem gledao u vas sa blagim osmehom . On se nije plašio borbe, on je iza sebe imao toliko života svojih junaka da je prosto bio nepobedljiv. Ako baš vidi da vam je stalo, pružio bi vam tu šansu da osetite svu slast pobede. Bila je to divna dugotrajna borba uz uzajamno poštovanje, za likove, scene, filmove i serije koje smo stvorili.

Za Mihića su govorili da je on stvarao likove gubitnike, moje mišljenje je sasvim drukčije. Njegovi junaci su bili borci. To što su na kraju neki od njih gubili bitku više ih čini borcima nego one koji to nisu ni pokušali. Greška je to danas porediti sa savremenom kinematografijom preplavljenom gubitnicima koji su se unapred predali. Njegovi junaci, poput Džimija Barke, pevaju i kada gube. To je kod Gordanovih likova borbeni duh i ubeđenje i verovanje da pravda mora da pobedi.

Sećam se scene u TV seriji „Zaboravljeni” kada Dragan Laković u staračkom domu razgovara sa svojim sinom Džogijem, koji je pobegao iz vaspitno-popravnog doma. Pokazuje mu papire sa suđenja i govori kako je pravda ipak dostižna. Sin ode, a on se obesi.

Snimao sam tu scenu i jednostavno nisam znao kako da ga obesim. Tada sam se setio – on prebaci uže preko lustera, omču stavi oko vrata, a drugi kraj konopca veže za kolegin gvozdeni krevet. Dragan se obesi, a krevet kolege se podigne uvis. To ga probudi i on vidi sliku svog obešenog drugara. Kada sam u montaži čuo Gordanov specifičan glasan osmeh i video kako češka bradu, znao sam da smo na dobrom putu. On nikada nije skrivao osmeh i retko kad je skrivao emocije, on je jednostavno o njima otvoreno govorio i pisao.

Scenario „Zapisi iz sivog doma” dobio sam iz ruku urednice Dečjeg programa Radio-televizije Beograd Donke Špiček. Tada sam prvi put upoznao Gordana. Pružio mi je tekst, oštro me je pogledao, a onda se nasmejao i rekao: „Pročitaj, a onda pravac u VP dom.” Tako sam se ja, Dorćolac sa već nekim praktičnim znanjem, uputio za Kruševac. Naravno, Gordan je želeo da osetim atmosferu i razgovaram sa domcima i vaspitačima. Tekst je bio uzbudljiv, skoro dokumentaran, ali je imao previše likova koji su uglavnom bili deca. Obećao sam mu da ću pronaći odlične statiste sa zadatkom ali da za uloge uzmemo mlade talentovane glumce sa Akademije, ovo je bila velika šansa za njih. Dobio sam maksimalnu slobodu, ali sam morao da je osvajam. Napravili smo legendarnu seriju a ja sam dobio, kako smo voleli u šali da govorimo, mog starijeg brata koji je uvek bio tu da pomogne u nevolji. Likovi poput Crnog, Šilje, Šojke, Matića, Savke, Lolike, Velizara, Debosa, Keca, Robije, Belog i Zeke postali su urbane legende i nezaboravan deo atmosfere jednog vremena.

Gordanovi likovi su upamćeni zato što su na ivici ponora spremni na šalu. Ja sam se trudio da Mihićeve likove tretiram kao u filmu „Buč Kasidi i Sandens Kid”, kada se u bekstvu nađu iznad provalije sa poterom za leđima koja se približava. Skok sa visine od 20 metara u nabujalu reku ne daje im skoro nikakvu šansu da prežive. Kid ne želi da skače. Buč ga ubeđuje da je to jedini izlaz. On mu kaže da ne zna da pliva. Buč ga povuče u skok i vikne: „Nisam siguran da će mnogo pomoći.”

Kada Robija spase ljude iz kombija u plamenu, postane medijska ličnost, dobije sve pohvale, on vaspitaču Zeki prizna da im je dok ih je spasavao ukrao novčanike. Kad Otac (legendarni Bora Todorović) dođe u dom da poseti sina, moli ga da od vaspitača traži slobodan vikend kako bi mu pomogao u krađi.

Kad god bih sreo Gordana pričali bismo o raznim životnim temama, politici i, naravno, stanju u kinematografiji. Ali jedan susret i njegova priča koja je otkrila njegovu veliku ljubav prema pisanju, ali i veliku ljubav prema Veri i Ivani. Kad sam ga pitao kako piše on mi je odgovorio da piše svakog dana u isto vreme. A onda mi je objasnio kako je nekad pisao u sobi, pa je rođena Ivana i premestio se u kuhinju, pa kada su njih dve dobile ideju da sruše zid i povećaju dnevnu sobu on se premestio na terasu. Kada sam mu rekao da mi to liči na neki italijanski film, rekao je: „Da, ali sam zastaklio terasu”. Dugo smo se smejali i uživali što dopuštamo da nas naše supruge i ćerke tako slatko obrlate.

Principijelan i pravičan

Pored likova i duhovitih zapleta, možda najdragoceniji materijal za mene bile su njegove didaskalije. One su vas navodile da maštate i da vas lucidnost pisca provocira prilikom konstrukcije i vizualizacije scena i junaka filma. U scenariju, koji je postavljen kao pozorišna predstava, a onda ga je Mihić priredio za mene, bila je jedna scena koja je bila samo prolazna, ali je zapravo davala materijal za izbor stila celog filma. Junak vozi auto. Pored puta Romkinja pegla veš, a pegla joj je priključena na banderu. Krade struju. Junak zastane, gleda je, a onda skrene putem da stigne na svečanu večeru u čast kongresa poštarki Jugoslavije. Nažalost, odbili su nas na FCS fondu . Film „Poslednja potera za zlatom” nikada nije realizovan.

Mihić je, kako su to dobro procenili Dorćolci, bio principijelan i pravičan. Govorio je: Ja nisam za tribine i proteste, ja govorim šta mislim u svojim filmovima... Glupi i vredni pokazali su, ne samo na filmu, pokazali su na svim nivoima, koliko su opasni i koliko im dugujemo za stanje u kojem smo sada.. . Kod nas postoji i uvek je postojala intelektualna elita, ne sva, naravno, koja je, ja to ne mogu da objasnim, ali koja je uvek snažno protiv svog naroda. I, uvek će naći načina da optuži svoj narod za sve nedaće i sve nevolje, ne birajući pritom ni način izražavanja, ni težinu optužbi. Ali, njihov je domet mali. Njih ne cene ni oni koji ih plaćaju... Svako ima pravo i na čast i na sramotu, pa može da bira.

Posvetio je Gordan svoj život evropskoj kinematografiji, posvetio je svojoj porodici, svojim saborcima glumicama koje su svojim stilom prkosile trendovima i postale naše heroine posebnog glumačkog nadahnuća , bio je posvećen brizi o svom narodu i svojim prijateljima. Prošlo je pet godina od njegovog iznenadnog odlaska. Ovo je trenutak da se njegovo celokupno delo ponovo revalorizuje i analizira njegov scenarističko i rediteljsko čudo. Njegovi intervjui. Sećanja njegovih kolega, studenata i saradnika. To je pravi put da se opet na ovim našim prostorima iznedri takav veličanstveni pisac.

„Najlakše mi je kada je najteže. Onda moram da zapnem iz sve snage”, govorio je Gordanov deda.