Pljuska za sirote male hrčke

Tek je na nedavnoj premijeri predstave „Samci”, spojene od jednočinki „Siroti mali hrčki” i „Gospodin Foka” Gordana Mihića, koju su u zagrebačkom teatru „Gavela” postavili Bogdan Diklić i Nina Kleflin, otkriveno da se u satiričnom pozorištu „Kerempuh” već 28 godina igra predstava po istim motivima, ali pod nazivom „Pljuska”, čiji je „autor” Nenad Stazić, bivši potpredsednik Sabora.

A možda se ne bi ni tada otkrilo da na premijeri nije bio pozorišni kritičar „Jutarnjeg lista” Tomislav Čadež, koji je, gledajući predstavu, shvatio da je sve to već negde video.

I tu počinje zaplet, u koji nas je uputio hrvatski dramski pisac Slobodan Šnajder, čije čuđenje je podjednako veliko kao i naše. Šnajder nam kaže da je ovo nezabeležen skandal na evropskom nivou i ističe da, iako sam nema nikakvog udela u tome, oseća stid, jer je reč o čudu koje teško da je opisano u istoriji poGordan Mihić zorišta i književnosti.

Ceo slučaj je počeo kada je taj tekst naručio Dušan Ljuština, tadašnji direktor pozorišta „Kerempuh”, priča Šnajder i dodaje:

– Šta je, dakle, on naručio? Ljuština je naručio tekst srpskog autora Gordana Mihića, ali ga o tome nije obavestio. Kako autora nije obavestio, morao je naći drugog autora. Godina je, naime, te premijere – 1998. Još se puši na sve strane. Pa se onda hrabro podmetnuo kum Stazić. Hrabro je dao svoje ime kao pokriće za srpskog pisca. Kao njegov smokvin list, njegovo drugo ja. Neko će pomisliti: Ljuština o tome nije ništa znao. On je mislio da je komad s novim naslovom „Pljuska” zaista napisao Stazić. Krajnje neverovatna pretpostavka. Kum kumu to ne čini. Ali postoji omerta, nepisan zakon šutnje u takvim odnosima. A onda, tu su i tantijeme. Sto dvadeset i pet izvedbi u sveudilj punom „Kerempuhu”, kako je direktor nebrojeno puta pohvalio samoga sebe. I sad, eto novih. Kud ćeš većega veselja?

Pošto smatra da je cela stvar veliki skandal, bez premca, Šnajder ističe da ne bi smeo proći tek tako.

– Tomislav Čadež ima pravo kad tvrdi da su Ljuština i Stazić bili čvrsto uvereni kako niko nikada neće otkriti ovu krađu jer će naprosto prestati bilo kakvi kulturni dodiri Srba i Hrvata. Dosta dugo to je uverenje bilo validno. Čak iako je autor Gordan Mihić, u doba „Kerempuhove” premijere bio živ. Ne samo da je bio živ. Taj je čovek jedan od najuspešnijih srpskih dramatičara novijeg doba. Uz to je ispisao barem polovinu scenarija za jugoslovenske uspešne filmove. Ali naš autor i naš direktor za sve to ni po brige – dodaje Šnajder i ironiše da bi sad valjda trebalo da iskrsne „nekakva cedulja na kojoj je autor potpisao da se odriče svojega dela te da ga u celini poklanja drugom autoru čija su ga dela oborila s nogu, pa je on zapravo čak i počašćen”.

Inače, sporna predstava „Pljuska” je prvi put odigrana u „Kerempuhu” 26. septembra 1998. u režiji Vinka Brešana i doživela je 125 izvođenja u sledećih nekoliko sezona. Obnovljena je i ponovno se prikazuje od 7. aprila 2024. i otad je odigrana oko 25 puta te igra i dalje, uključujući redovna gostovanja u hrvatskim gradovima, ukupno 150 izvođenja.

Tekst u kojem izražava sumnju da je Nenad Stazić, 1998. godine prisvojio tekst Gordana Mihića iz 1967. godine, dopisao ga, nazvao „Pljuska” i plasirao ga u zagrebačkom Satiričkom pozorištu „Kerempuh” kao vlastito delo, Tomislav Čadež je objavio 16. februara, a dva dana nakon ovog teksta na sajtu „Kerempuha” dopisano je uz ovu predstavu „po motivima drame Gordana Mihića ’Siroti mali hrčki’”. Bilo je to prvi put za 28 godina kako se izvodi ova predstava da je kao njen autor pomenut Gordan Mihić.

U svom tekstu Čadež konstatuje da „radnja sliči Mihićevoj kao jaje jajetu” i pita se „kako je to moguće”. Prema njegovim rečima, u oba ova dela radnja počinje sukobom dvojice nižih činovnika u kancelariji, koji se prepiru oko izgovora i značenja „učenih” pojmova, a zatim dolazi do fizičkog sukoba kada jedan drugog ošamari, a drugi uzvrati stolicom. Sukob se potom prenosi kroz hijerarhiju – od šefa ministarstva, preko ministra, do premijera, pri čemu svaki od nadređenih reaguje nasiljem prema podređenom. Poredeći „Samce” i „Pljusku”, „Jutarnji list” navodi da su likovi u ove dve predstave gotovo identični, a takođe tvrdi da je preuzet i osnovni komični mehanizam.

Ovo otkriće izazvalo je u Zagrebu burne reakcije, tim pre što Nenada Stazića već dugo godina prate kontroverze zbog njegovih izjava u Saboru, objava na društvenim mrežama, pa sve do navodnog izbacivanja iz SDP-a zbog neplaćene članarine.

S druge strane, Nenad Stazić je na optužbe o plagijatu rekao da se njegov komad razlikuje jer je on „satira, a Mihićev nije”, a direktorka pozorišta „Kerempuh” Sonja Kovačić najavila je da će proveriti Mihićev tekst i doneti odluku o sudbini Stazićeve predstave.

Pitajući se o motivima koji su doveli do ove krađe jednog autorstva, Slobodan Šnajder navodi više njih. Politički oportunizam najjadnije vrste? Želja da se ugodi javnom mišljenju? Želja da se pogodi šta želi vlast?

– Recimo to ovako: u sovjetskoj Rusiji ne bi se igrao nemački komad u doba otadžbinskog rata. Pa je onda on, mislim srpski komad, ipak odigran. Našao se način: komad napred, autor stoj! Jer ti, autore, ne postojiš! – dodaje Šnajder i objašnjava:

– A možda se radi o vrhunskoj lukavosti koju ja ne želim razumeti? Trebalo je da u Zagrebu prođe još desetljeće i po da jedan Nušić dobije prolaz. No sve te „prilagodbe” sjajne su preporuke za direktora, gle sada, satiričkog pozorišta, i to, po rečima njega samoga, najboljeg u zemlji. Ili se radi naprosto o strahu? Još jedna preporuka za direktora hrvatske satire. O strahu za vlastitu kožu, pa čak i u vezi sa vlastitim imenom.

Šnajder navodi da dugo poznaje Duška Ljuštinu koji se nekad zvao Dušan i koji se jednako tako zove i sada kao ponosni nosilac titule doktora nauka, i da nisu oduvek bili na ratnoj nozi.

– Ali kao što je de facto zabranio da se spomene ime srpskog pisca, zamračio je naš direktor i svoje vlastito ime. To ga donekle ekskulpira. On se, naime, od nekog vremena stao potpisivati kao Duško. U redu. I ja sam bio u prilici mnogo puta da objašnjavam da se ne zovem kako se zovem po Miloševiću, već upravo po hrvatskom književniku Slobodanu Novaku, intimusu mojega oca, a koji mi je bio krsni kum u smislu onoga doba. Spasava me i to što postoji jedan naš biskup koji se zove kao ja. Frka je katkad s imenima – duhovito objašnjava Šnajder i povodom celog slučaja još dodaje:

– Večni povratak istoga, rekao bi Fridrih Niče. Evo, imam jak predlog te ga šaljem na upravu „Kerempuha”: daću svoje ime da izvedete delo „Tako je govorio Zaratustra”. Njega dramatizirati je lako. Nema tako puno lica. Činite što vas volja, ali na programu treba pisati: Slobodan Šnajder, „Tako je govorio Zaratustra”. U ugovoru mora biti da piscu idu tantijeme u iznosu od deset odsto utroška na kasi.