Dilema kneza Milana oko objave rata Turcima

Mnogi istoričari postavljaju pitanje zašto je knez Milan Obrenović, budući kralj Srbije, doneo odluku da 1876. uđe u prvi rat protiv turske carevine, bez podrške velikih sila i s nedovoljno naoružanom i nepripremljenom srpskom vojskom. Političke prilike u svetu u to vreme nisu bile povoljne za otpočinjanje rata, bez obzira na događaje u Bosni (Nevesinjski ustanak Srba). Knez Milan je svoje ministre Jovana Ristića, Marinovića i Milutina Garašanina poslao u audijencije kod vlada i konzulata velikih sila radi odobrenja srpskog rata protiv Turske. Ne samo što nam nisu hteli pomoći, već su i otvoreno nastupali protiv rata. Mađarski grof Đula Andraši uputio nam je notu vlade Austrougarske kraljevine da ne bi bilo dobro da se uključujemo u sukobe u Bosni i Hercegovini jer je to njihova interesna sfera. Direktno nam je rečeno da bi se taj akt Srbije tumačio kao objava rata njihovoj zemlji. Engleske diplomate Dizraeli i Gledston preko našeg konzula u Londonu istakli su nam da rat nije prioritet za Srbiju, i da joj ne padne na pamet da traži vojnu pomoć od Carske Rusije zbog odredaba Pariskog mira iz 1856, gde je Rusija posle poraza u Krimskom ratu (1853–1856) izgubila i pravo zaštite Slovena i drugih pravoslavnih naroda u turskoj carevini tj. u jugoistočnoj Evropi, a posebno na Balkanu.

Tri kneževine u Osmanskom carstvu – Srbija, Vlaška i Moldavija – čije je autonomije do tada garantovala Rusija došle su odlukom Pariskog mira pod „zaštitu” pet velikih sila – Velike Britanije, Francuske, Austrougarske, Pruske i Pijemont-Sardinije. Nijedna od ovih velikih sila nije mogla bez odobrenja ostalih da na svoju ruku odlučuje o pružanju ratne pomoći Srbiji, ili bilo kojem hrišćanskom narodu na teritoriji Turske. Oko Balkana su se kosili i isprepletali interesi velikih sila.

Istočno pitanje najpre je obuhvatao problem evropskih provincija Osmanskog carstva, gde smo mi balkanski narodi, Grci, Srbi, Rumuni, Bugari i Arbanasi težili nacionalnom oslobođenju. Oko uticaja nad nama vekovima su se nadmetale Carska Rusija i Habzburška monarhija. U to vreme knez Milan Obrenović nije bio za vođenje rata, jer sem Crnogoraca i Hercegovaca niko od susednih naroda i država nije hteo da učestvuje u ratu protiv Turske. Knez je poslao Milutina Garašanina i Antu Oreškovića kod biskupa Štrosmajera da vide da li su Hrvati raspoloženi po pitanju BiH. Ponuđena im je „turska Hrvatska” ako se uključe u rat, ali je to Štrosmajer kategorički odbio. Dao je objašnjenje da je on za ujedinjenje naših naroda, ali pod okriljem Austrougarske i pod rimokatoličkom konfesijom i upravom papske kurije, pa zbog toga nije za ratne opcije, već samo za pregovore.

Bugari su slušali Ruse koji su im oslobodili državu, a Rumuni nisu bili zainteresovani za rat jer su ujedinjenje svojih kneževina izveli već 1862, dok su Grci Jedrenskim mirom (1829) posle poraza Turaka (1827) dobili nezavisnost.

Knez Milan je 4. oktobra 1875. sazvao skupštinu u pokušaju da odvrati delegate od glasanja za rat. Ali kod naših ljudi su prevladale emocije i svi su bili za obračun s Turcima. Uveravao ih je da Srbija još nema vojsku koja bi uspešno vodila rat protiv Turske, a ni saveznike koji bi je podržali. Čak je i oborio vladu podržan od stranih diplomatija, ali se i novosastavljena vlada odlučila za rat. Kada se uverio da srpski narod hoće rat s Turcima, odgovorio im je u duhu svog slavnog pretka knjaza Miloša Obrenovića u Takovu, kad je prilikom podizanja Drugog srpskog ustanka na Cveti 1815. uskliknuo: „Eto mene, eto vas – rat sa Turcima”. To ga je sve zateklo dok se pripremao za venčanje s princezom Natalijom Keško. Ona mu je tada usred venčanja rekla kako, nasuprot stavovima ruske vlade, patriotski i slovenofilski elementi u Rusiji u ime solidarnosti sa Srbijom pozivaju njega i Srbiju da počnu s oslobodilačkim ratom nudeći svoje dobrovoljce i novčanu pomoć.

I javnost u Srbiji je zahtevala od kneza da objavi rat Turcima i podrži srpske ustanike u BiH. Zato je 16. juna 1876. sklopljen savez i vojna konvencija s Crnom Gorom, a u julu je objavljen i rat Turskoj čuvenom proklamacijom koju je knez Milan pročitao u skupštini. U prvom ratu 1876–1877. Srbija je podnela velike ljudske i materijalne žrtve. Borbeni gubici iznosili su 15.238 oficira i vojnika (4.941 poginuli, 9.470 ranjenih, 288 umrlih i 539 nestalih). Hrabro višemesečno vojevanje male Milanove kneževine, koja je puna četiri meseca odolevala mnogo jačoj turskoj armadi, podiglo je ugled Srbije i obezbedilo simpatije svih naroda Evrope.

U drugom ratu ostvarena je pobeda, kao i teritorijalno oslobođenje i proširenje i dugo željena državna nezavisnost Srbije koja ju je iz kneževine preobratila u kraljevinu, a njenog kneza oslobodioca u pretendenta za kraljevski presto. Na Berlinskom kongresu 1. juna 1878. godine potvrđena je državna nezavisnost i teritorijalno proširenje država Srbije i Crne Gore, a 6. marta 1882. skupština Srbije je ustoličila kneza Milana Obrenovića za naslednog kralja Srbije.

Miomir Garašanin,

Beograd