Razumni i nerazumni rokovi

Pripadam onoj starijoj generaciji koja pamti kućne i ostale aparate pravljene da rade večno u bukvalnom smislu te reči. Retko su kupovani, redovno održavani i popravljani, a kada su zamenjivani odnošeni su u vikendice i kuće na selu da tamo nastave rad. Mnoge generacije pamte frižidere koji su godinama brundali i neumorno radili. Vremena su se, naravno, promenila, ostaje samo da se sa setom setimo tih vremena jer nova nisu donela ništa dobro za kupce. Zbog pohlepe proizvođača i trgovaca aparati imaju sve veću cenu, a sve kraći vek. Kupci širom sveta su to primetili i počeli sa razmenom informacija, tako da pojedine kompanije nisu više mogle da sakriju tzv. programirane kvarove, kada uređaj otkaže posle određenog vremenskog perioda, a popravka je preskupa ili košta kao nov uređaj, pa je kupac primoran da kupi novi. Pobunili su se i kupci i ekološki aktivisti jer se tako zagađuje planeta. Obećavani su poboljšanja i odustanak od ove štetne prakse, ali se to izgleda nije desilo. Zato i želim da s čitaocima „Politike” podelim šta se desilo s mojim frižiderom.

U toku 2022. godine kupila sam kombinovani frižider proizvođača za koga sam mislila da je pouzdan. Uostalom, aparat je imao garanciju od sedam godina. Izabrala sam skuplji model u nadi da će nam trajati bar neko vreme, jer sam svesna da je vreme kvalitetnih i trajnih uređaja zauvek prošlo. Frižider je radio dve godine da bi 19. avgusta potpuno prestao sa radom. Šteta koju mi je kvar izazvao je ogromna. Zamrznuta hrana se otopila, morala sam da je bacim, kao i većinu hrane iz frižidera, jer zbog visoke temperature nije više bila bezbedna za upotrebu. Spoljna temperatura je bila previsoka da bih tu hranu raznosili prijateljima i rođacima, nešto smo dali drugima, ali je mnogo hrane bačeno. A ta hrana košta. Mnogo sam novca uložila da napunim frižider, da sve to nabavim, donesem, platim. Najveća šteta je što mi je propalo voće koje sam bez pesticida gajila u bašti svojim rukama, zalivala ga, brala i odložila u zamrzivač da imamo za celu godinu. Šta meni kao kupcu znači garancija od sedam godina kada trpim toliku štetu?

A onda dolazimo do neodgovornosti servisera, odnosno davaoca garancije. Iako sam odmah prijavila kvar, niko se nije javio nedelju dana. Ne znam više kako to da nazovem. To više nije ni neprofesionalnost, ni neodgovornost, već nepotrebna surovost prema potrošačima.

Ostati bez frižidera na ovako visokoj temperaturi je nedopustivo. Nedopustivo je na svakoj temperaturi. To nije pegla koju mogu da pozajmim, već aparat bez koga se jednostavno ne može. Ja sam ga i kupila i skupo platila od svog rada, jer idem na posao po velikoj vrućini, a kada dođem ne mogu da popijem ni čašu hladne vode, a o hrani da ne govorim. Ništa ne može da stoji van frižidera.

Onda su me obavestili da „reklamacije nije prihvaćena, jer nesaobraznost nije uočena” i da će poslati servisere, odnosno podsetili su me da imaju rok od 30 dana od podnošenja reklamacije. Mesec dana bez frižidera! Stvarno su preterali. Onda su tražili da fotografišem nalepnicu unutar frižidera zbog serijskog broja, iako sam im predala garantni list. Umesto prepiske trebalo je odavno da izađe ovlašćeni servis. Ja ne mogu da zovem samoinicijativno, jer mora da izađe ovlašćeni serviser, a oni nisu baš u žurbi.

Predlažem hitnu izmenu zakonskih propisa da bi se tačno definisalo šta je razumni rok za koji uređaj. Ovako svi imaju prostora da kalkulišu, a štetu trpe kupci koji ne mogu da se bore s velikima i moćnima.

Vesna Marinković