Treba nam globalna solidarnost

Živimo u zanimljivom trenutku. O tome ću pričati i u svom govoru na otvaranju 58. Bitefa. Možda odgovore na brojna pitanja, sva ta znanja koja su nam potrebna za postkapitalističko vreme, nećemo pronaći u Njujorku, Beogradu, Beču ili Berlinu. Možda moramo da odemo u Amazon da bismo ih našli. Ili negde sasvim dalje, na nekom trećem mestu. Možda i ti ljudi moraju da pročitaju naše tragedije kako bi razumeli ili izbegli da im se slične traume dese. Upravo to pokušavamo sa našom „Antigonom”: da ne završimo predstavu masakrom, samoubistvom, već izvesnom vrstom još jednog čina koji dodajemo ovoj tragediji, a može da otvori nove perspektive.

Pozorišni reditelj Milo Rau (1977), u intervjuu za „Politiku”, upravo je nagovestio okosnicu besede kojom će večeras, u 20 sati u zemunskom Madlenianumu otvoriti 58. Bitef.

Ovog reditelja, pisca i rezidencijalnog umetnika u NT Gentu, a od prošle godine i umetničkog direktora Bečkog festivala, kritičari nazivaju najuticajnijim, najnagrađivanijim, najinteresantniji, najkontroverznijim, najskandaloznijim ili najambicioznijim umetnikom našeg vremena. Studirao je sociologiju, germanistiku i romanistiku u Parizu, Berlinu i Cirihu, gde su mu, pored ostalih, predavali Pjer Burdije i Cvetan Todorov. Ove godine u glavnom programu 58. Bitefa gledaćemo njegovu delikatnu predstavu „Antigona u Amazonu” u sredu uveče, 2. oktobra od 20 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212.

Vaš rediteljski rukopis poznat je beogradsko-bitefovskoj publici. Vaša predstava „Orest u Mosulu”, rađena po Eshilovoj „Orestiji”, otvorila je 2019. godine 53. Bitef, dok ste na 50. Bitefu gostovali s delom „Saosećanje. Istorija mitraljeza”. Koji utisak nosite?

Zapravo sam već bio na Bitefu, ali samo u publici. Ovoga puta želeo sam i da dođem na festival kao gost, nakon što je „Antigona u Amazonu” selektovana za glavni program. Moj veoma blizak prijatelj, Tijago Rodrigeš, a video sam da imate i njegovu odličnu predstavu u glavnom programu, preuzeo je festival u Avinjonu, ja sam sada na čelu Bečkog festivala i nadamo se da ćemo uspeti da uspostavimo saradnju s drugim festivalima, da radimo zajedničke produkcije. Beč je tako blizak zemljama nekadašnje Jugoslavije i mislim da su ove veze koje stvaramo veoma važne. Zanima me kako možemo da razmenjujemo iskustva, da učimo jedni od drugih, jer je širom Evrope sve više autoritarnih režima koji uništavaju kulturnu scenu. Poljska, Češka, Slovačka… Austrija tu ima neku vrstu zakasnele reakcije, šta god da se desi u istočnoj Evropi, desiće se uskoro i ovde. To znači da svi imamo iste probleme. Partije desnice svuda nude slična lažna rešenja, zato mislim da bi i mi s druge strane trebalo da razgovaramo i sarađujemo što bliže u budućnosti.

Pre nego što ste ušli u pozorište, godinama ste izveštavali iz konfliktnih oblasti. Koliko je zahtevno deliti priču jednog izveštača?

Ako poredite ta dva posla, i jedan i drugi imaju dobre i loše strane. Moj reporterski rad se uvek zasnivao na realnosti, što mi je veoma pomoglo pri režiranju. Na kraju dana, mnogo pomaže to kada ste novinar, neko ko piše. U rediteljskom smislu, ako mi se ne dopada Sofokle, uvek mogu da izmenim sve i napišem kako bih ja to hteo. Ali, posao jednog izveštača sa terena je takav da morate da naučite da razumete ljude koji vam objašnjavaju nešto sopstvenim rečima. Danas je moj posao uvek rastrzan između režiranja i pisanja, stalno nešto menjam u svojoj maloj sobi, pišem, improvizujem. Ima reditelja koji završe tekst i onda se spremaju za rad na sceni, ali nisam jedan od njih. Stalno idem od režiranja do pisanja i nazad. Možda bi nekog to izludelo, ali meni prija.

Predstavom „Antigona u Amazonu” završili ste svoju trilogiju koja reinterpretira antičke mitove. Koliko je kompleksno rušiti mit oko nečega što već dugo postoji?

Priča o Antigoni je veoma otvorena i može da se adaptira na bilo koji konflikt kojim želite da se bavite. Ako želite da napravite angažovanu, feminističku Antigonu, nije problem. Želite da napravite marksističku Antigonu smeštenu u Brazilu? U redu. Breht je na genijalan način smešta u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata. Mislim da je ovo komad koji je imao najviše adaptacija, možda zajedno sa „Romeom i Julijom”. Antigona je kao neki strip, s tom pričom možete da radite šta god poželite. Ništa se neće promeniti.

Za potrebe rada na ovoj predstavi sa svojim timom odlazili ste u Brazil, gde šume i prirodu proždiru kapitalizam i vatra i gde jedan odsto stanovništva poseduje čak 45 odsto zemlje... Ispričajte nam neki svoj utisak, anegdotu…

Bili smo na turneji u Brazilu kada su mi prišli ljudi iz pokreta MST, najvećeg pokreta zemljoradnika bez vlasništva nad zemljom koji ima dugu istoriju. Pitali su me zašto ne bismo nešto radili zajedno, ali nisam bio siguran šta bi to moglo da bude. Onda su mi rekli kako su ranije radili sa Avgustom Boalom u okviru „Pozorišta potlačenih”. Saznao sam i da imaju bogatu tradiciju kada je u pitanju horsko pevanje, koje je veoma prisutno u obrazovnom sistemu. Određene tehnike pevanja čak koriste i tokom protesta. U jednom trenutku oni su predložili „Antigonu”. Jer, kao prvo, postoji prelep prevod ove tragedije na portugalski jezik, iako smo ga kasnije gotovo potpuno izmenili. Kao drugo, prisutni su elementi horskog pevanja. I kao treće, postoji taj konflikt između s jedne strane tradicionalnih, autohtonih naroda i kultura Brazil, koje predstavlja „Antigona” i kapitalizma s druge strane, što je predstavljen kroz Kreonta. Čini mi se da su oni vrlo dobro poznavali ovaj komad, možda su samo čekali pravu priliku da ga ožive u svom kontekstu.

Sve vreme se krećete između videa i odigravanja događaja uživo na sceni, između antičke drame i dokumentarnog materijala, između realnosti i fikcije. Koliko je delikatno uspostaviti vezu između prošlosti i sadašnjosti?

Za mene je to neka vrsta dijalektičke igre između nekoliko nivoa. U mojim predstavama često to izgleda ovako: postoji priča koju želim da ispričam, zatim je tu mit koji će mi pomoći u tome, a onda su tu ljudi što sam ih s razlogom pozvao da učestvuju u celoj priči. Na kraju uvek postoji i metarefleksija, a u ovom slučaju to je mogućnost otpora i solidarnosti. Potrebna nam je globalna solidarnost protiv ovog globalizovanog društva i ekonomije. Zato sam rekao, hajde da pozovemo aktiviste, predstavnike lokalnih, urođeničkih zajednica, glumce iz Zapadne Evrope, da ih skupimo sve zajedno. I učinilo mi se da bi bilo dobro uzeti „Antigonu” da vodi publiku kroz predstavu, pomažući im da se fokusiraju na ključne stvari.

Plesna predstava „Mekšanje” na otvaranju Bitefa

Plesna predstava „Mekšanje” Dens on ansambl iz Berlina, u koreografiji Grka Hristosa Papadopulosa biće izvedena večeras, u takmičarskoj selekciji 58. Bitefa na sceni Madlenianuma. Rađena je u koprodukciji sa „Onasis Stegi” iz Grčke i Nacionalnim koreografskim centrom „Rilije-la-Pap” iz Francuske. Do 4. oktobra pod sloganom „Lepota (ne)će spasiti svet” festival će okupiti brojne inostrane reditelje, umetnike, trupe... Selekciju koju je potpisao reditelj Nikita Milivojević, umetnički direktor 58. Bitefa sa svojim kreativnim timom, čini čak deset produkcija što stižu iz Nemačke, Francuske, Švajcarske, Bolivije, Brazila, Holandije, Belgije, Slovenije, Hrvatske i Srbije.