Треба нам глобална солидарност

Живимо у занимљивом тренутку. О томе ћу причати и у свом говору на отварању 58. Битефа. Можда одговоре на бројна питања, сва та знања која су нам потребна за посткапиталистичко време, нећемо пронаћи у Њујорку, Београду, Бечу или Берлину. Можда морамо да одемо у Амазон да бисмо их нашли. Или негде сасвим даље, на неком трећем месту. Можда и ти људи морају да прочитају наше трагедије како би разумели или избегли да им се сличне трауме десе. Управо то покушавамо са нашом „Антигоном”: да не завршимо представу масакром, самоубиством, већ извесном врстом још једног чина који додајемо овој трагедији, а може да отвори нове перспективе.

Позоришни редитељ Мило Рау (1977), у интервјуу за „Политику”, управо је наговестио окосницу беседе којом ће вечерас, у 20 сати у земунском Мадлениануму отворити 58. Битеф.

Овог редитеља, писца и резиденцијалног уметника у НТ Генту, а од прошле године и уметничког директора Бечког фестивала, критичари називају најутицајнијим, најнаграђиванијим, најинтересантнији, најконтроверзнијим, најскандалознијим или најамбициознијим уметником нашег времена. Студирао је социологију, германистику и романистику у Паризу, Берлину и Цириху, где су му, поред осталих, предавали Пјер Бурдије и Цветан Тодоров. Ове године у главном програму 58. Битефа гледаћемо његову деликатну представу „Антигона у Амазону” у среду увече, 2. октобра од 20 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212.

Ваш редитељски рукопис познат је београдско-битефовској публици. Ваша представа „Орест у Мосулу”, рађена по Есхиловој „Орестији”, отворила је 2019. године 53. Битеф, док сте на 50. Битефу гостовали с делом „Саосећање. Историја митраљеза”. Који утисак носите?

Заправо сам већ био на Битефу, али само у публици. Овога пута желео сам и да дођем на фестивал као гост, након што је „Антигона у Амазону” селектована за главни програм. Мој веома близак пријатељ, Тијаго Родригеш, а видео сам да имате и његову одличну представу у главном програму, преузео је фестивал у Авињону, ја сам сада на челу Бечког фестивала и надамо се да ћемо успети да успоставимо сарадњу с другим фестивалима, да радимо заједничке продукције. Беч је тако близак земљама некадашње Југославије и мислим да су ове везе које стварамо веома важне. Занима ме како можемо да размењујемо искуства, да учимо једни од других, јер је широм Европе све више ауторитарних режима који уништавају културну сцену. Пољска, Чешка, Словачка… Аустрија ту има неку врсту закаснеле реакције, шта год да се деси у источној Европи, десиће се ускоро и овде. То значи да сви имамо исте проблеме. Партије деснице свуда нуде слична лажна решења, зато мислим да би и ми с друге стране требало да разговарамо и сарађујемо што ближе у будућности.

Пре него што сте ушли у позориште, годинама сте извештавали из конфликтних области. Колико је захтевно делити причу једног извештача?

Ако поредите та два посла, и један и други имају добре и лоше стране. Мој репортерски рад се увек заснивао на реалности, што ми је веома помогло при режирању. На крају дана, много помаже то када сте новинар, неко ко пише. У редитељском смислу, ако ми се не допада Софокле, увек могу да изменим све и напишем како бих ја то хтео. Али, посао једног извештача са терена је такав да морате да научите да разумете људе који вам објашњавају нешто сопственим речима. Данас је мој посао увек растрзан између режирања и писања, стално нешто мењам у својој малој соби, пишем, импровизујем. Има редитеља који заврше текст и онда се спремају за рад на сцени, али нисам један од њих. Стално идем од режирања до писања и назад. Можда би неког то излудело, али мени прија.

Представом „Антигона у Амазону” завршили сте своју трилогију која реинтерпретира античке митове. Колико је комплексно рушити мит око нечега што већ дуго постоји?

Прича о Антигони је веома отворена и може да се адаптира на било који конфликт којим желите да се бавите. Ако желите да направите ангажовану, феминистичку Антигону, није проблем. Желите да направите марксистичку Антигону смештену у Бразилу? У реду. Брехт је на генијалан начин смешта у време непосредно после Другог светског рата. Мислим да је ово комад који је имао највише адаптација, можда заједно са „Ромеом и Јулијом”. Антигона је као неки стрип, с том причом можете да радите шта год пожелите. Ништа се неће променити.

За потребе рада на овој представи са својим тимом одлазили сте у Бразил, где шуме и природу прождиру капитализам и ватра и где један одсто становништва поседује чак 45 одсто земље... Испричајте нам неки свој утисак, анегдоту…

Били смо на турнеји у Бразилу када су ми пришли људи из покрета МСТ, највећег покрета земљорадника без власништва над земљом који има дугу историју. Питали су ме зашто не бисмо нешто радили заједно, али нисам био сигуран шта би то могло да буде. Онда су ми рекли како су раније радили са Августом Боалом у оквиру „Позоришта потлачених”. Сазнао сам и да имају богату традицију када је у питању хорско певање, које је веома присутно у образовном систему. Одређене технике певања чак користе и током протеста. У једном тренутку они су предложили „Антигону”. Јер, као прво, постоји прелеп превод ове трагедије на португалски језик, иако смо га касније готово потпуно изменили. Као друго, присутни су елементи хорског певања. И као треће, постоји тај конфликт између с једне стране традиционалних, аутохтоних народа и култура Бразил, које представља „Антигона” и капитализма с друге стране, што је представљен кроз Креонта. Чини ми се да су они врло добро познавали овај комад, можда су само чекали праву прилику да га оживе у свом контексту.

Све време се крећете између видеа и одигравања догађаја уживо на сцени, између античке драме и документарног материјала, између реалности и фикције. Колико је деликатно успоставити везу између прошлости и садашњости?

За мене је то нека врста дијалектичке игре између неколико нивоа. У мојим представама често то изгледа овако: постоји прича коју желим да испричам, затим је ту мит који ће ми помоћи у томе, а онда су ту људи што сам их с разлогом позвао да учествују у целој причи. На крају увек постоји и метарефлексија, а у овом случају то је могућност отпора и солидарности. Потребна нам је глобална солидарност против овог глобализованог друштва и економије. Зато сам рекао, хајде да позовемо активисте, представнике локалних, урођеничких заједница, глумце из Западне Европе, да их скупимо све заједно. И учинило ми се да би било добро узети „Антигону” да води публику кроз представу, помажући им да се фокусирају на кључне ствари.

Плесна представа „Мекшање” на отварању Битефа

Плесна представа „Мекшање” Денс он ансамбл из Берлина, у кореографији Грка Христоса Пападопулоса биће изведена вечерас, у такмичарској селекцији 58. Битефа на сцени Мадленианума. Рађена је у копродукцији са „Onasis Stegi” из Грчке и Националним кореографским центром „Rilije-la-Pap” из Француске. До 4. октобра под слоганом „Лепота (не)ће спасити свет” фестивал ће окупити бројне иностране редитеље, уметнике, трупе... Селекцију коју је потписао редитељ Никита Миливојевић, уметнички директор 58. Битефа са својим креативним тимом, чини чак десет продукција што стижу из Немачке, Француске, Швајцарске, Боливије, Бразила, Холандије, Белгије, Словеније, Хрватске и Србије.