Obama bira, Hilari čeka

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, 17. novembra – Politička kladionica ovde radi punom parom. Tipuje se, a reklo bi se da su u igri i značajni ulozi, na to ko će biti u budućoj vladajućoj garnituri.

Ušavši u istoriju kao prvi crnac izabran za predsednika SAD, Barak Obama nastavlja, naime, da izaziva uzbuđenja i kao selektor – svoje reprezentacije, koja se nagoveštava kao „vrlo originalna”. Kao kombinacija njegovih bližnjih iz Čikaga i pripadnika nekadašnje administracije Bila Klintona.

Najviše je priče oko bivše „prve dame” i doskorašnje Obamine stranačke rivalke za predsedničku nominaciju Hilari Klinton.

Uveliko su u opticaju nagađanja, pogotovu posle njenog prošlonedeljnog sastanka sa Obamom u Čikagu, da bi on mogao da je predloži za šeficu diplomatije. Tako bi postala treća po redu žena na toj poziciji (posle Madlen Olbrajt, u mandatu Bila Klintona, i sadašnje ministarke spoljnih poslova Kondolize Rajs). Ali, novoizabrani predsednik se, takođe u Čikagu, sastao i s guvernerom Nju Meksika Bilom Ričardsonom, a kao mogući kandidati za preuzimanje kormila u Stejt departmentu, pominju se i masačusetski senator Džon Keri, bivši senator Sen Nan, pa i njihov republikanski kolega i protivnik Čak Hejgel.

Konkurentnost povećava, ako ne neizvesnost, a ono sigurno – zainteresovanost. Taj naboj je sinoć u intervjuu Si-Bi-Esu, Obama – održao.

Na pitanje – da li je Hilari na užoj listi kandidata za njegov kabinet, odgovorio je komplimentima bez izjašnjavanja. Pohvalio ju je kao „jednu od najmisaonijih funkcionera” od koje očekuje „savete”. Ali – da „ništa više ne želi da kaže”.

Ove nedelje mu je najpreči kadrovski zadatak, rekao je, da odredi tim za nacionalnu bezbednost, zato što prenos vlasti, koji je u toku, teroristi mogu da iskoriste za nove napade. Ali, u javnosti prevladavaju rasprave o – šansama Hilari da, sa pozicije njujorškog senatora, pređe na „najatraktivnije mesto”, ispod vrhunskog, u izvršnoj vlasti.

Njeni izgledi se povezuju s „potrebom da se zadovolji osamnaestomilionsko glasačko telo koje ju je podržalo u stranačkom nadmetanju” i tako očuva partijsko jedinstvo. Ne misle svi tako, naprotiv.

Bilo bi poprilično razočaranje za Obamine pristalice ako on izneveri obećanje da će Ameriku izvući iz 28 godina Bušovih i Klintonovih rokada u vrhu (ili pri njemu – Buš Stariji je osam godina bio potpredsednik Ronalda Regana pre nego što je preuzeo kormilo Bele kuće koje je posle četiri leta prepustio osmogodišnjoj vladavini Bila Klintona, sa koga je ono, u istom trajanju, prešlo u ruke BušaMlađeg). To konstatuje kolumnistkinja „Njujork tajmsa” Morin Daud, sugerišući da bi bilo realnije da se s „bušizmom” okonča i „klintonizam”.

Ona podseća i da je Bil Klinton poručivao da će, ako Obama pobedi Hilari, to biti „najgore ocrnjivanje državne službe”. Pa se pita: nije li na delu opaska jednog hroničara „da se za vreme izborne kampanje zadaju udarci neprijateljima, a u prenosu vlasti – prijateljima”.

Obama je lično sinoć potvrdio da mu se svideo pristup Abrahama Linkolna (predsednika 1861-65) koji je za saradnike odabrao i neistomišljenike. Najavio je i da je spreman da u svoj demokratski kabinet uvrsti i republikance (pretpostavlja se da bi na čelu Pentagona zadržao Roberta Gejtsa, a u Čikagu se sastao s Mekejnom).

U međuvremenu, hroničari ukazuju da bi eventualnom novom usponu Klintonovih, važna prepreka mogli da budu – oni sami. Bil je, naime, toliko razgranao poslove po svetu da bi to moglo da se ispostavi kao sukob interesa, ukoliko Hilari postane šefica diplomatije.

Na stranačkim izborima je Obama porazio favorizovane „klintoniste”, ali ostaje pitanje – kakav će mu dalje biti odnos prema Klintonovima. To što uzima mahom kadrove bivše demokratske administracije – među kojima i pojedince koji su doprinosili odbrani Bila Klintona prilikom parlamentarnog suđenja zbog poznate „seksualne afere Monika” – dobrim delom je izraz njegove potrebe da k sebi privuče kadrove koji imaju iskustvo, u čemu on lično prilično oskudeva.

Potrebe su, međutim, dvosmerne. Oni koji su njemu potrebni, smatraju da je potrebno i da on zadovolji njihove ambicije.

S obzirom na ubedljive izborne pobede, ne vidi se neodoljiv razlog da Obama popušta ikome. A jedan od političkih veterana mu je, u tom smislu, poručio da „na visoku funkciju ne postavlja nikoga koga ne bi mogao da smeni”. Pa Obama – dok Hilari čeka – nastavlja da vaga i probira…