Nemci prave – Harvard

Specijalno za Politiku
Berlin, oktobra – Nemci nemaju Jel, Prinston, Harvard, Sorbonu, Oksfrod ili Kembridž, ali su konačno rešeni da stvore tako zvučna imena – u državnoj režiji.
Proglašeno je devet univerziteta – tri pre godinu dana, šest upravo sada – koji čine nemačku elitu: Tehnički univerzitet i Ludvig Maksimilijan univerzitet(oba) iz Minhena, Univerzitet Karlsrue, Hajdelberg, Konstanca, Frajburg, Getingen, Slobodni univerzitet Berlin i Ahen (Rajnsko-vestfalska visoka škoa). U njih će u narednih godinu dana biti "ubrizgano" (gotovo) dve milijarde evra, za stimulaciju naučnog podmlatka i vrhunski istraživački rad.

Tu upravo počinje, ali se tu i završava, uloga države, koja je bila isključena iz bilo kakvog upliva na izbor elite. Obavio je to, kako se posebno naglašava, nezavisni internacionalni žiri koji su činile naučnici nespornog ugleda i formata. I to se ovde proglašava za "istorijski poduhvat" i radikalan raskid sa političkim kriterijumima koji su pravili uravnilovku. Da se ostalo pri tome, primećuje cinično jedan ovdašnji komentator, imali bismo šesnaest elitnih univerziteta: toliko, naime, Nemačka ima pokrajina.

Izbor elite nije samo raskinuo sa proporcionalnim sistemom. Iscrtao je i radikalnu nacionalnu "naučnu geografiju" i pokazao drastičnu premoć juga nad severom: od devet elitnih univerziteta, šest se nalazi na jugu zemlje, u Bavarskoj i Baden Virtembergu
Reč je, inače, o privredno i tehnološki najrazvijenijim nemačkim pokrajinama, čiji politički prvaci sada likuju: na vreme su, kažu, shvatili dalekosežnost investiranja u – znanje. U tom grabljenju zvezdane prašine i slave, političari su, bar za trenutak, prenebregli jednu "sitnicu": ove dve pokrajine su zavičaj najjačih nemačkih koncerna, čija je jaka upućenost na istraživački rad bila podsticajna, i dobrodošla, visokim školama u "komšiluku".

O ovom "pionirskom poduhvatu" govori se gotovo euforično. Pojačanoj temperaturi doprinela je i vest da su dva nemačka naučnika dobila ovoga puta Nobelovu nagradu u oblastima u kojima su Nemci nekada dominirali. Treba krenuti hrabro k zvezdama, i naizgled u nemoguće, kako bismo shvatili koliko smo vredni, pokušava dodatnom dozom optimizma komentator u "Velt am zontagu" da okuraži one koji upozoravaju da su najbolji nemački univerziteti još daleko iza elitnih američkih univerziteta.
Ništa, međutim, ne uspeva tako kao uspeh. Predsednik Tehničkog univerziteta iz Minhena, koji je prvi stekao, prošle godine, ovo priznanje, govori o "velikom preporodu": povećao se osetno priliv darovitih studenata (prošle godine Univerzitet je upisao 5.400 brucoša, ove 6.550), u Bavarsku se vratilo devet uglednih profesora koji su dosad "stranstvovali", poraslo je interesovanje u inostranstvu za studije na ovom univerzitetu i krenule su velike investicije u istraživanja u oblasti astrofizike i nanotehnologije.
Među šest novih u elitnom društvu su jedan od najmlađih nemačkih univerziteta, onaj u Konstancu (osnovan "tek" 1965, sa svega 10.000 studenata) i najstariji, i najčuveniji nemački univerzitet, Hajdelberg: osnovan je zaista daleke 1386. godine, sa nekoliko fakulteta na kojima su se izučavale teologija, pravo i medicina.
Iz trke za ulazak u ovo ekskluzivno društvo, u poslednji čas, ispao je univerzitet takođe zvučnog imena, Huboltov univerzitet iz Berlina. Nemačka prestonica, sa statusom pokrajine, ima, međutim, svog predstavnika u naučnoj "ligi šampiona": kvalifikovao se Slobodni univerzitet Berlin, stvoren 1948, uz pomoć SAD, kao "simbol američko-nemačkog prijateljstva", i pomirenja, na kojem u ovom času studira 34.000 studenata.