Najteže borbe čovek vodi sa sobom

U decembru ove godine biće 23 godine od kada sam saznala da se moj „mučitelj” zove multipli mijelom i da će mi biti verni pratilac. Duga je to i iscrpljujuća borba. Prošla sam puno protokola u lečenju. Padala na dno i uzdizala se do oblaka. Sa strahom i nadom, kako je kada moralo i moglo. U pauzi lečenja probala sam da živim normalno. Uvek na oprezu. Dane sam ispunjavala svakodnevnim stvarima, sa osmehom na licu i zebnjom u srcu.

Imam 70 godina i po zanimanju sam viša medicinska sestra, sada penzionerka. Rad sa bebama i porodiljama na terenu uvek mi je donosio radost pa to i danas sa radošću radim, jer znanje treba dati onome kome treba. Osmeh i lepa reč uvek se uzvrate. Porodična sam žena. Imam troje dece, divan posao, prijatelje. Volim da uradim sve kako treba, da čitam, idem u pozorište, slušam muziku.

Bolest je došla iznenada, u mojim najboljim godinama. Pri podizanju dvogodišnje devojčice nešto me je preseklo preko leđa. Snimak je pokazao da imam patološki prelom desetog leđnog pršljena. Hitno sam upućena na ortopediju gde mi je urađena operacija i ugrađen stabilizator. Postojao je rizik da kičmena moždina bude prekinuta i ostanem nepokretna. Urađena je biopsija koja pokazuje da je prisutan takozvani plazmocitom. Upućena sam na hematologiju pa na zračenje. Operacija je dobro prošla, a postojao je osećaj kao da na leđima nosim stenu. Malo-pomalo sam se oporavljala. Ali zračenje mi je teško palo. Obično ide sa čestim pauzama, a kako kažu već slomljen pršljen, blizu nerava, zračenjem se zagreva. To osetim kao da me stotinu iglica bode pri svakom udisaju. Pri pokretanju je još gore. Izdržala bih tri dana pa tri pauza. Prođe i to... Noći su mi bile najteže, san mi nije dolazio, pa su mi jutra bila daleka. Vodila sam sama sa sobom beskrajne razgovore.

Najveću nadu daje mi profesorka Jelena Bila, tiha ali istrajna, puna znanja. Verujem joj. Vodi me kroz probleme i čini ono što je najbolje za mene. Zauvek sam joj zahvalna. Davno u mojoj glavi reših da profesorki stavim moju bolest u ruke da o njoj ona brine, a ja da se bavim bebama. Ne želim da mislim o bolesti, toku lečenja, posledicama, onome što me je snašlo... Rekla sam da hoću da živim, jer još toliko toga treba uraditi. Želim da dočekam diplome moje dece, da ih ženim i udajem, da čuvam unuke. Čini mi se da mi je najteže bilo da vidim kako suze gutaju, kao i ja. Glumimo, pravimo se jakim a ranjeni smo. Zato se trudim da nakon medicinskih terapija uzmem nešto od alternative u vidu čajeva, sokova, mednih eliksira. Ne sedim skrštenih ruku i čekam bolest, već krećem da brinem o bebama. Lepo je biti humanista. Pomoći gde i kada treba. Uvek ću to biti.

Bolest ne miruje, opet vreba, a sada je napala rebra. I sve iznova: operacija, zračenje, citostatici, a nakon toga i prva transplantacija koštane srži. Sama sam bila sebi donor. Opet sam imala strah, nisam mogla da zamislim kako to izgleda. Lekari su davali informacije na osnovu mojih pitanja, a ja sam bila toliko izgubljena da više nisam ni znala šta bih pitala. Strahom sam bila paralisana. Najradije sam želela da pričam sa nekim ko je kroz to prošao. Nažalost, tada nisam znala nikog. Trajalo je sve to, procedura se poštovala, a ja sam prolazila kroz to u tišini. Kada je prošlo shvatila sam da i nije bilo tako strašno uz svu stručnu pomoć i negu.

Radovala sam se svemu što je usledilo, deca su mi postala odrasli ljudi, stigle su i njihove diplome i zaposlenja. Kovali smo planove da i kuću zajedničkim snagama sazidamo. Vreme je proletelo, a mene su opet stigle muke jer sam morala da idem na drugu transplantaciju. Sada sam znala šta me sve čeka. Sve te terapije daju svoje nuspojave. Stradala mi je štitasta žlezda, pankreas, neuropatija mi je hod usporila. Ali za sve ima rešenja – pijem šaku lekova i vratila sam se staroj sebi. Živim i dalje. Život slavim i zahvaljujem. Radost mi teče venama. A uz to bila sam srećna što smo se uselili u novu kuću. Opet sam krenula da radim sa bebama i rešavam probleme sa dojenjem mamama.

Sada znam da me je moralo nešto zaustaviti, usporiti. I naučiti da pobedim perfekcionizam. Teško to ide. Najteže borbe čovek vodi sa sobom. Naiđe dug miran period. Redovno idem na kontrole. Nema terapije. Ali eto, opet bez najave moj „zloćko” se aktivira.

Pojavi mi se bol u kičmi u visini lopatica. Mislila sam da ću se i sa tim lako izboriti. Moja profesorka i novi protokoli opet mi nadu daju. Ulazim u terapiju održavanja. Tada sam saznala za aktivnosti udruženja ljudi obolelih od iste bolesti od koje i ja patim. Pristupila sam im sa željom da pomognem tek obolelim ljudima, da im dam nadu onoliko koliko mogu, jer medicina je već dosta učinila uvodeći bolest u hroničan tok.

Sada živim za danas, više ne mislim na juče, niti planiram sutra. Uživam sada. I dalje upoznajem svog neprijatelja ne bih li ga pobedila. I čekam inovativne lekove, možda su mi oni nada. Znaće moja profesorka.

Vesna Despić, Udruženje obolelih od multiplog mijeloma Srbije