Најтеже борбе човек води са собом

У децембру ове године биће 23 године од када сам сазнала да се мој „мучитељ” зове мултипли мијелом и да ће ми бити верни пратилац. Дуга је то и исцрпљујућа борба. Прошла сам пуно протокола у лечењу. Падала на дно и уздизала се до облака. Са страхом и надом, како је када морало и могло. У паузи лечења пробала сам да живим нормално. Увек на опрезу. Дане сам испуњавала свакодневним стварима, са осмехом на лицу и зебњом у срцу.

Имам 70 година и по занимању сам виша медицинска сестра, сада пензионерка. Рад са бебама и породиљама на терену увек ми је доносио радост па то и данас са радошћу радим, јер знање треба дати ономе коме треба. Осмех и лепа реч увек се узврате. Породична сам жена. Имам троје деце, диван посао, пријатеље. Волим да урадим све како треба, да читам, идем у позориште, слушам музику.

Болест је дошла изненада, у мојим најбољим годинама. При подизању двогодишње девојчице нешто ме је пресекло преко леђа. Снимак је показао да имам патолошки прелом десетог леђног пршљена. Хитно сам упућена на ортопедију где ми је урађена операција и уграђен стабилизатор. Постојао је ризик да кичмена мождина буде прекинута и останем непокретна. Урађена је биопсија која показује да је присутан такозвани плазмоцитом. Упућена сам на хематологију па на зрачење. Операција је добро прошла, а постојао је осећај као да на леђима носим стену. Мало-помало сам се опорављала. Али зрачење ми је тешко пало. Обично иде са честим паузама, а како кажу већ сломљен пршљен, близу нерава, зрачењем се загрева. То осетим као да ме стотину иглица боде при сваком удисају. При покретању је још горе. Издржала бих три дана па три пауза. Прође и то... Ноћи су ми биле најтеже, сан ми није долазио, па су ми јутра била далека. Водила сам сама са собом бескрајне разговоре.

Највећу наду даје ми професорка Јелена Била, тиха али истрајна, пуна знања. Верујем јој. Води ме кроз проблеме и чини оно што је најбоље за мене. Заувек сам јој захвална. Давно у мојој глави реших да професорки ставим моју болест у руке да о њој она брине, а ја да се бавим бебама. Не желим да мислим о болести, току лечења, последицама, ономе што ме је снашло... Рекла сам да хоћу да живим, јер још толико тога треба урадити. Желим да дочекам дипломе моје деце, да их женим и удајем, да чувам унуке. Чини ми се да ми је најтеже било да видим како сузе гутају, као и ја. Глумимо, правимо се јаким а рањени смо. Зато се трудим да након медицинских терапија узмем нешто од алтернативе у виду чајева, сокова, медних еликсира. Не седим скрштених руку и чекам болест, већ крећем да бринем о бебама. Лепо је бити хуманиста. Помоћи где и када треба. Увек ћу то бити.

Болест не мирује, опет вреба, а сада је напала ребра. И све изнова: операција, зрачење, цитостатици, а након тога и прва трансплантација коштане сржи. Сама сам била себи донор. Опет сам имала страх, нисам могла да замислим како то изгледа. Лекари су давали информације на основу мојих питања, а ја сам била толико изгубљена да више нисам ни знала шта бих питала. Страхом сам била паралисана. Најрадије сам желела да причам са неким ко је кроз то прошао. Нажалост, тада нисам знала никог. Трајало је све то, процедура се поштовала, а ја сам пролазила кроз то у тишини. Када је прошло схватила сам да и није било тако страшно уз сву стручну помоћ и негу.

Радовала сам се свему што је уследило, деца су ми постала одрасли људи, стигле су и њихове дипломе и запослења. Ковали смо планове да и кућу заједничким снагама сазидамо. Време је пролетело, а мене су опет стигле муке јер сам морала да идем на другу трансплантацију. Сада сам знала шта ме све чека. Све те терапије дају своје нуспојаве. Страдала ми је штитаста жлезда, панкреас, неуропатија ми је ход успорила. Али за све има решења – пијем шаку лекова и вратила сам се старој себи. Живим и даље. Живот славим и захваљујем. Радост ми тече венама. А уз то била сам срећна што смо се уселили у нову кућу. Опет сам кренула да радим са бебама и решавам проблеме са дојењем мамама.

Сада знам да ме је морало нешто зауставити, успорити. И научити да победим перфекционизам. Тешко то иде. Најтеже борбе човек води са собом. Наиђе дуг миран период. Редовно идем на контроле. Нема терапије. Али ето, опет без најаве мој „злоћко” се активира.

Појави ми се бол у кичми у висини лопатица. Мислила сам да ћу се и са тим лако изборити. Моја професорка и нови протоколи опет ми наду дају. Улазим у терапију одржавања. Тада сам сазнала за активности удружења људи оболелих од исте болести од које и ја патим. Приступила сам им са жељом да помогнем тек оболелим људима, да им дам наду онолико колико могу, јер медицина је већ доста учинила уводећи болест у хроничан ток.

Сада живим за данас, више не мислим на јуче, нити планирам сутра. Уживам сада. И даље упознајем свог непријатеља не бих ли га победила. И чекам иновативне лекове, можда су ми они нада. Знаће моја професорка.

Весна Деспић, Удружење оболелих од мултиплог мијелома Србије