Malo više poštovanja za „Krsmanac”

U „Politici” od 30. septembra ove godine izašao je tekst „Najveseliji noćni program” Miloša Lazića, posvećen kultnom Akademskom kulturno-umetničkom društvu „Branko Krsmanović” i njegovom legendarnom sedištu u Balkanskoj 4.

Već u prvoj rečenici, malo pre vremena (a možda i proročki) autor je „upokojio” pomenuti AKUD, premeštajući njegovo „stolovanje” na toj adresi u prošlo vreme, o čemu se već uveliko polujavno priča. U nastavku, autor nabraja nekolicinu zaista izuzetnih kulturnih stvaralaca koji su možda gostovali u „Krsmancu”, ali nikad nisu bili njegovi članovi, no zato kaže „nekim našim glumcima (tu) je začeta uspešna karijera”. Naravno, nije se ni slučajno prevario da istakne da među tim „nekim našim glumcima” ima čak devet dobitnika „Dobričinog prstena”: Mata Milošević, Olivera i Rade Marković, Ljiljana Krstić, Danilo Bata Stojković, Stevo Žigon, Petar Kralj, Vlastimir Đuza Stojiljković i Ružica Sokić!

Istine radi, Lazić je barem pomenuo „Krsmančev” hor „Obilić”  sa tradicijom od 1884. godine. Ali mu zato ni na pamet nije palo da spomene da je Akademsko pozorište „Branko Krsmanović” najstarije živo studentsko pozorište na svetu (slavilo stogodišnjicu pre dve godine), sa više od 270 premijera, koje je decenijama osvajalo najprestižnije nagrade širom Evrope: Erlangen, Nansi, Prag, Istambul, Budimpešta, Postdam, London, Krakov, Napulj, Venecija, Minsk... a taj sjajni hor je nastupao i u čuvenom Karnegi holu. U tekstu nema ni reči o nekom od njegovih najeminentijih članova – Bredi Kalef, Olgi Milošević ili dirigentu Bogdanu Babiću... A o folkloru „Krsmanca”, koji je više puta obišao svet i njegovom koreografu i umetničkom rukovodiocu Branku Markoviću, ni „f”!

Kao kruna svega, kraj tog pisanija prožet je neskrivenim nipodaštavanjem i prezirom prema starijim generacijama „bivših akademaca”, kojima bi, po mišljenju autora, trebalo zabraniti pristup u Balkansku 4, jer „ne bi valjalo da se nekadašnje sastajalište mladih... premeće u gerontološki centar”. Što je, možda, i za jednu finu sudsku prijavicu, makar onu prekršajnu. U stvarnosti, međutim, veterani AP-a, sa svojim Saborom veterana Akademskog pozorišta, još nose baklju njegove nekadašnje slave. To slučajno znam, jer sticajem okolnosti sarađujem s tim „čičištima kojima je davno odzvonio fajront” i „sledbenicima her Alchajmera” i upoznat sam sa nezavidnom situacijom u kojoj se nalazi Akademsko pozorište. Od kada je i poslednji veteran, Vladimir Cvejić, kao umetnički rukovodilac i reditelj, zamoljen da ode iz Pozorišta 2016. godine, AP nije dobilo nijednu značajniju nagradu, ni domaću, a kamoli međunarodnu, i tako je svedeno na marginalno amatersko pozorište, tek jedno od nebrojenih drugih.

Dušan Varićak,

književnik