Мало више поштовања за „Крсманац”

У „Политици” од 30. септембра ове године изашао је текст „Највеселији ноћни програм” Милоша Лазића, посвећен култном Академском културно-уметничком друштву „Бранко Крсмановић” и његовом легендарном седишту у Балканској 4.

Већ у првој реченици, мало пре времена (а можда и пророчки) аутор је „упокојио” поменути АКУД, премештајући његово „столовање” на тој адреси у прошло време, о чему се већ увелико полујавно прича. У наставку, аутор набраја неколицину заиста изузетних културних стваралаца који су можда гостовали у „Крсманцу”, али никад нису били његови чланови, но зато каже „неким нашим глумцима (ту) је зачета успешна каријера”. Наравно, није се ни случајно преварио да истакне да међу тим „неким нашим глумцима” има чак девет добитника „Добричиног прстена”: Мата Милошевић, Оливера и Раде Марковић, Љиљана Крстић, Данило Бата Стојковић, Стево Жигон, Петар Краљ, Властимир Ђуза Стојиљковић и Ружица Сокић!

Истине ради, Лазић је барем поменуо „Крсманчев” хор „Обилић”  са традицијом од 1884. године. Али му зато ни на памет није пало да спомене да је Академско позориште „Бранко Крсмановић” најстарије живо студентско позориште на свету (славило стогодишњицу пре две године), са више од 270 премијера, које је деценијама освајало најпрестижније награде широм Европе: Ерланген, Нанси, Праг, Истамбул, Будимпешта, Постдам, Лондон, Краков, Напуљ, Венеција, Минск... а тај сјајни хор је наступао и у чувеном Карнеги холу. У тексту нема ни речи о неком од његових најеминентијих чланова – Бреди Калеф, Олги Милошевић или диригенту Богдану Бабићу... А о фолклору „Крсманца”, који је више пута обишао свет и његовом кореографу и уметничком руководиоцу Бранку Марковићу, ни „ф”!

Као круна свега, крај тог писанија прожет је нескривеним ниподаштавањем и презиром према старијим генерацијама „бивших академаца”, којима би, по мишљењу аутора, требало забранити приступ у Балканску 4, јер „не би ваљало да се некадашње састајалиште младих... премеће у геронтолошки центар”. Што је, можда, и за једну фину судску пријавицу, макар ону прекршајну. У стварности, међутим, ветерани АП-а, са својим Сабором ветерана Академског позоришта, још носе бакљу његове некадашње славе. То случајно знам, јер стицајем околности сарађујем с тим „чичиштима којима је давно одзвонио фајронт” и „следбеницима хер Алцхајмера” и упознат сам са незавидном ситуацијом у којој се налази Академско позориште. Од када је и последњи ветеран, Владимир Цвејић, као уметнички руководилац и редитељ, замољен да оде из Позоришта 2016. године, АП није добило ниједну значајнију награду, ни домаћу, а камоли међународну, и тако је сведено на маргинално аматерско позориште, тек једно од небројених других.

Душан Варићак,

књижевник