Ratni sukobi zaoštravaju izbegličku krizu

Dok se svakodnevno broje poginuli i prave procene kada će se zaustaviti haos na Bliskom istoku, mnogi stanovnici Libana, Sirije i Iraka pokušavaju da napuste taj region i nađu sigurno utočište negde u Evropi. Posle kratke migrantske pauze početkom godine, Turska, Grčka i Kipar, zemlje koje su prve na udaru, opet su u mobilnom stanju i pooštravaju mere protiv migranata na svojim istočnim granicama. 
Prema svakodnevnim izveštajima novinskih agencija u Libanu, koji se poslednjih dana našao u centru sukoba Izraela i Hezbolaha, 1,2 miliona građana je napustilo svoje domove. Većina je privremeno utočište našla u toj zemlji dok drugi pokušavaju da se domognu mirnog života u drugim delovima sveta pre svega u zapadnoj Evropi. Palestinci u Gazi su, doduše, blokirani sa svih strana, ne samo od Izraela nego i drugih susednih zemalja i preživljavaju zahvaljujući humanitarnoj pomoći koju im, pod otežanim uslovima, dopremaju agencije Ujedinjenih nacija i humanitarne organizacije. 
Turska i Grčka, a u poslednje vreme i Kipar, zemlje koje se nalaze na izbegličkom koridoru, već duže vreme su na „udaru” izbeglica iz Sirije, Iraka i Avganistana.
U takvoj situaciji nije ni čudno što su, kako se nezvanično saznaje, kandidati za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir UNRWA i UNHCR, agencije svetske organizacije, koje već godinu dana pružaju pomoć Palestincima u Gazi. Ankara i Atina sada pokušavaju da se dogovore kako da stanu na put krijumčarima ljudi koji najčešće preko Egeja i Mediterana prebacuju migrante koji stižu sa Bliskog istoka i centralne Azije. To je postao unosan biznis u koji su, kako tvrde u Ankari, uključeni kriminalci iz zemalja Evropske unije, Balkana, Anadolije, Bliskog istoka i Azije. Oni na nesrećama migranata obrću milione evra i dolara iako često mnogi od ovih nevoljnih putnika stradaju u moru. 
Turske službe bezbednosti su u mobilnom stanju prema Siriji, kao i Libanu i Iraku. U Ankari više ne znaju šta da rade pošto je u Anadoliji godinama utočište našlo više od 3,5 miliona izbeglica pretežno iz Sirije. Vlada sada pokušava da normalizuje poremećene odnose sa režimom u Damasku, kako bi se dogovorila o njihovom bezbednom povratku u domovinu. 
Izbeglička kriza nije poštedela ni Poljsku, Norvešku, Finsku i Švedsku. Na sever Evrope migranti preko Rusije stižu iz „trećih zemalja”, najčešće iz Azije. 
Prema najnovijim novinskim izveštajima, Oslo je najavio podizanje ograde duge 190 kilometara na severu zemlje prema Rusiji. Finska takođe utvrđuje svoju istočnu granicu na 300 kilometara prema Ruskoj Federaciji sa kojom inače ima  granicu dugu više od 1.300 kilometara. Švedska pooštrava kontrolu u Baltičkom moru. 
Na talasu tog problema, desničarske stranke na zapadu Evrope u poslednje vreme dobijaju sve više glasova na izborima. 
„Evropa ne sme da se pretvori u izbeglički kamp”, poruka je koja se može čuti od Rima, preko Beča, Budimpešte, Amsterdama do Varšave, Stokholma i Helsinkija. A kada je Mihail Gorbačov 1989. godine srušio Berlinski zid, na Zapadu su likovali i govorili da su time konačno prekinute veštačke podele koje su izmislili komunisti. Sada je podizanje zida prema Meksiku jedno od glavnih obećanja u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore u SAD koje treba da donese glasove. 
Krajem  hladnog rata u svetu je bilo petnaestak zidova koji su razdvajali zemlje. Sada ih ima više od pedeset, s tim što se njihov broj povećava, što potvrđuju najave skandinavskih zemalja koje su decenijama bile glas demokratskog sveta bez podela.