Podatke pred Sud

Odluka Međunarodnog suda pravde da se oglasi nadležnim povodom tužbe koju je Hrvatska podnela protiv Srbije za mene je očekivana, ali i dobrodošla. Da se sud proglasio nenadležnim, Hrvati bi svoju tužbu koristili kao presudu. To su radili i do sada, što se vidi i po najnovijim prepucavanjima između Jeremića i Tadića, s jedne, i Mesića i Sanadera, s druge strane, kada su rekli: „Zna se ko je agresor, zna se ko je izvršio genocid”. Po njima – sve se zna unapred. Da se sud proglasio nenadležnim, Hrvatska bi to koristila po principu: „mi smo tužili, sve je poznato, a samo iz formalnopravnih razloga sud nije doneo presudu”.

Drugi razlog za dobrodošlu odluku suda je taj što se nama Srbima iz Hrvatske sada pruža mogućnost, i to jedina, da iznesemo sve dokaze o stradanju Srba na prostoru te republike. Po istoj metodologiji kao što su Hrvati pravili svoju tužbu, u kojoj su obuhvaćeni i poginuli i nestali, i ranjeni i prognani i mi imamo svoju dokumentaciju. Ona se odnosi na ratna zbivanja od 1991. do 1995, ali ona se ne mogu sasvim razumeti ako se ne zađe malo u događanja od 1941. do 1945. godine. Mi to zovemo „zločin u kontinuitetu”, i on mora naći mesto u ovoj tužbi.

Kad je reč o ratu 1991–1995, mi u „Veritasu” imamo podatke o oko 7.000 poginulih i nestalih Srba na području Hrvatske. Od toga je oko 1.350 nestalih. Hrvatska strana, pak, pominje 12.000 poginulih Hrvata, od toga oko 1.500 nestalih. Mi naše brojke suprotstavljamo njihovim. Ukoliko su podaci tačni, a to će utvrditi sud, jer mi imamo primedbe na njihove spiskove a oni na naše. Na prvi pogled Hrvata je stradalo više. I jeste, gledajući samo brojke, ako se zanemari da je Srba u Hrvatskoj, po statističkim podacima iz popisa 1991, bilo 582.000, a Hrvata oko 3,7 miliona. Tako da je žrtava na srpskoj strani, u odnosu na broj stanovnika, tri puta više od hrvatskih.

Imamo i dokumentaciju o proteranim Srbima. Na popisu 1991. godine u Hrvatskoj bilo je 582.000 Srba i oko 106.000 Jugoslovena A na popisu 2001. Srba je bilo – 201.000, a Jugoslovena 74. Među Jugoslovenima je 1991. najviše bilo Srba. Znači, iz Hrvatske je u tih deset godina nestalo više od 400.000 Srba.

Imamo još jedan podatak iz statističkog zavoda Hrvatske, o kretanju stanovništva, u kome se kaže: U toku 2007. godine iz Srbije u Hrvatsku doselilo se oko 1.400 osoba. U suprotnom smeru, iz Hrvatske u Srbiju, odselilo se više od 3.800 osoba. Ne treba biti naročito pametan pa zaključiti da se odselilo više pripadnika srpske nacionalnosti.

Imamo i podatke UNHCR-a o tome koliko se Srba ukupno vratilo u Hrvatsku. Službeni podaci Hrvatske govore o 120.000, a mi smatramo da je reč o daleko manjem broju. UNHCR je zato organizovao istraživanje na osnovu kojeg je konstatovano da ih se stvarno vratilo 52.000.

Nama, dakle, odgovara da negde, a najbolje je pred Sudom u Hagu, sučelimo naše podatke, jer očito je da se na ovim prostorima Hrvati i Srbi sami ne mogu dogovoriti o tome ko je od njih agresor, ko je žrtva. Sve je to ovde suprotstavljeno i očito je da nema saglasnosti. Zato je najbolje da istinu o tome kaže Međunarodni sud. I krivični Tribunal u Hagu je osnovan zato što na ovim područjima ni o čemu nismo mogli da se saglasimo. Isti ljudi su na jednoj strani heroji, a na drugoj zločinci. Neka onda taj Međunarodni sud radi svoj posao.

Profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu Ivan Šimonović izjavio je, inače, ovih dana da Hrvatska ne treba da odustane od tužbe protiv Srbije, jer ako sud i odbije tužbu za genocid suđenje će biti od koristi: Sud će morati da da ocenu, nakon što proveri dokaze, šta se to desilo, ako nije bio genocid, koja su to druga krivična dela u pitanju. Profesor Šimunović je to nazvao „pozitivnim porazom”. Po istom principu, i mi razmišljamo o značaju protivtužbe. Jer mnogi će reći – čemu protivtužba, kad genocida u ovom ratu nije bilo ni sa jedne ni sa druge strane.

Ali, ako iznesemo sve podatke koje imamo, po istoj metodologiji po kojoj su to Hrvati uradili, onda će Međunarodni sud morati da da ocenu i o našim i o hrvatskim podacima. U tome je značaj predstojećeg suđenja: ovaj nepristrastni sud, a verujem da će biti nepristrastan, utvrdiće istinu i onda će se preko te istine lakše raskrstiti s prošlošću i jedne i druge strane. A ta istina bi trebalo da doprinese, prvo obeštećenju ljudi koji su u ratu oštećeni, a onda i pomirenju.

predsednik Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas”