Izrazito moderna, ali i tradicionalna

Zmija je u poeziji Desanke Maksimović, u skladu sa narodnim običajima i verovanjima, u tesnoj vezi sa kultom mrtvih i sa grobljanskim pejzažima. Jer, zmija kao „umrli” u našim verovanjima, utiče na kišu i grad, na groblju je „duša sahranjenog”, a ako je kućna, predstavlja dušu pretka. I pesnikinjine pesme o pticama, recimo, imaju suštinsku vezu sa smrću, rekao je profesor  Filološkog fakulteta Boško Suvajdžić predstavljajući u RTS klubu svoju monografiju o folklornim i mitskim obrascima u poeziji Desanke Maksimović „Sunce sija”, u izdanju Biblioteke „Ljubomir Nenadović” iz Valjeva i Zadužbine koja nosi pesnikinjino ime.

On je za primer simbolike u Desankinim pesmama uzeo pesmu „Zmija” koja, kako kaže, iako objavljena u njenom mladalačkom pesništvu, „spada u zrele metafizičke vrhove poezije”. Uz pomen zmije i preobražaja u pesmi, po pravilu ide simbolika kruga koja označava obnovljivost prirode. „Ona se u daljem pisanju pesnikinje zaokružila u folklornu predstavu kola, koje tu označava kružnu putanju života”, piše Suvajdžić. Knjizi je dao naziv po poslednjem stihu svake od strofa u pesmi koja se i završava sa „nikada više isti cvet, neće nići. Sunce sija”.

U ime Upravnog odbora Zadužbine „Desanka Maksimović” dr Svetlana Šeatović pomenula je da,, tri decenije posle pesnikinjine smrti, ova knjiga govori i o tome kako je Desanka mogla da bude izrazito moderan  pesnik, a da istovremeno na tradicionalan način  peva o večnim temama, da kao nacionalni pesnik pevajući o svom narodu, beleži vreme koje nepovratno nestaje i „nema snage da se mitski  u sebi ciklično obnavlja”, citirala je Suvajdžića.

Profesorka dr Mina Đurić skrenula je pažnju, između ostalog, i na poglavlje knjige u kom se govori kako je teško razlučiti paganske od hrišćanskih elemenata u poeziji naše velike pesnikinje: paganstvo je zasnovano na magijskoj praksi, idolopoklonstvu i verovanju u prirodne sile oličene u pojedinim božanstvima, sa negativnim verskim predznakom prema hrišćanstvu. „Ali, i jedni i drugi elementi su ravnopravni udeonici u simboličkom oblikovanju pesničke slike”, rekao je sam autor. Za primer, sagovornici su naveli zbirku pesama „Ničija zemlja” čiji je osnovno osećanje paganski doživljaj sveta i života, ali su stihovi, koji nisu dionizijska oda svekolikom životu, u stvari „zaveštajni psaltir posvećen dragim osobama”.

Veliki deo ove knjige odnosi se na rodoljubivu poeziju Maksimovićeve, pogotovo u analizi poeme „Krvava bajka” koja, po autoru, spada u sam vrh svetskog rodoljubivog pesništva, kao i razmatranju pesme „Gračanica”. Njih smatra najboljim primerima univerzalnog pesničkog govora književnice o svome narodu, ujedno i o čitavom čovečanstvu, „govora istovremeno zasnovanog na hrišćanskom motivu rađanja iz smrti”.

Autor je na kraju predstavljanja pročitao i svoju pesmu „Pomilovanje, za Desanku, tražim” koja je omaž poetesi. Profesorka Mina Đukić i Boško Suvajdžić su razgovor o Desanki propratili muzikom svoje harmonike i gitare, uz još jednu gitaru majstora Zorana Brankovića.