Изразито модерна, али и традиционална

Змија је у поезији Десанке Максимовић, у складу са народним обичајима и веровањима, у тесној вези са култом мртвих и са гробљанским пејзажима. Јер, змија као „умрли” у нашим веровањима, утиче на кишу и град, на гробљу је „душа сахрањеног”, а ако је кућна, представља душу претка. И песникињине песме о птицама, рецимо, имају суштинску везу са смрћу, рекао је професор  Филолошког факултета Бошко Сувајџић представљајући у РТС клубу своју монографију о фолклорним и митским обрасцима у поезији Десанке Максимовић „Сунце сија”, у издању Библиотеке „Љубомир Ненадовић” из Ваљева и Задужбине која носи песникињино име.

Он је за пример симболике у Десанкиним песмама узео песму „Змија” која, како каже, иако објављена у њеном младалачком песништву, „спада у зреле метафизичке врхове поезије”. Уз помен змије и преображаја у песми, по правилу иде симболика круга која означава обновљивост природе. „Она се у даљем писању песникиње заокружила у фолклорну представу кола, које ту означава кружну путању живота”, пише Сувајџић. Књизи је дао назив по последњем стиху сваке од строфа у песми која се и завршава са „никада више исти цвет, неће нићи. Сунце сија”.

У име Управног одбора Задужбине „Десанка Максимовић” др Светлана Шеатовић поменула је да,, три деценије после песникињине смрти, ова књига говори и о томе како је Десанка могла да буде изразито модеран  песник, а да истовремено на традиционалан начин  пева о вечним темама, да као национални песник певајући о свом народу, бележи време које неповратно нестаје и „нема снаге да се митски  у себи циклично обнавља”, цитирала је Сувајџића.

Професорка др Мина Ђурић скренула је пажњу, између осталог, и на поглавље књиге у ком се говори како је тешко разлучити паганске од хришћанских елемената у поезији наше велике песникиње: паганство је засновано на магијској пракси, идолопоклонству и веровању у природне силе оличене у појединим божанствима, са негативним верским предзнаком према хришћанству. „Али, и једни и други елементи су равноправни удеоници у симболичком обликовању песничке слике”, рекао је сам аутор. За пример, саговорници су навели збирку песама „Ничија земља” чији је основно осећање пагански доживљај света и живота, али су стихови, који нису дионизијска ода свеколиком животу, у ствари „завештајни псалтир посвећен драгим особама”.

Велики део ове књиге односи се на родољубиву поезију Максимовићеве, поготово у анализи поеме „Крвава бајка” која, по аутору, спада у сам врх светског родољубивог песништва, као и разматрању песме „Грачаница”. Њих сматра најбољим примерима универзалног песничког говора књижевнице о своме народу, уједно и о читавом човечанству, „говора истовремено заснованог на хришћанском мотиву рађања из смрти”.

Аутор је на крају представљања прочитао и своју песму „Помиловање, за Десанку, тражим” која је омаж поетеси. Професорка Мина Ђукић и Бошко Сувајџић су разговор о Десанки пропратили музиком своје хармонике и гитаре, уз још једну гитару мајстора Зорана Бранковића.