Tradiciju treba iščitavati u novom ključu

Dragan Stojanović, pisac, prevodilac i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dobitnik je ovogodišnje Nagrade „Stefan Prvovenčani” 31. Raških duhovnih svečanosti, a ovo tradicionalno priznanje biće mu uručeno večeras, poslednje festivalske večeri.

U okviru ove manifestacije predstavljena je i knjiga pesnika, esejiste, romanopisca i kritičara Đorđa Matića „Spaseni od brodoloma, ogledi o srpskoj kulturi”, sačinjena od 24 eseja o ličnostima koje su oblikovale srpsku kulturu, poput Dositeja Obradovića, Meda Pucića, Sima Matavulja, kneza Mihaila Obrenovića, Rada Drainca, Ive Andrića, Crnjanskog, Desanke Maksimović, Vladana Desnice, i drugih, kao i o nekim važnim kulturnim fenomenima (u izdanju „Orion art buksa”). Promocija je održana u Galeriji Kulturnog centra „Gradac”, a pored autora govorili su književna kritičarka Jovana Milovančević i kritičar i novinar Bojan Munjin, kao i izdavač Dragorad Kovačević. Prethodne knjige eseja o srpskoj kulturi Đorđa Matića bile su „Istorija i savremenici” i „Senke naših predaka, otrgnuto od zaborava”.

Izdavač Dragorad Kovačević govorio je o putu ove knjige, od interesovanja za samog autora, iz 2018. godine, do objavljivanja ovog njegovog dela.

– Kada sam 2018. godine na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga kupio knjigu Đorđa Matića „Historija i savremenici” Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta” iz Zagreba, i pročitao je, podsetila me je na važnost kulturnog i nacionalnog identiteta. Čitajući te eseje osetio sam ponovo ono uzvišeno osećanje patriotizma, ta knjiga me je obuzela i ja sam počeo da tragam za autorom. Prošlo je od tada sedam godina, u međuvremenu nisam uspeo da stupim u kontakt sa Đorđem Matićem, ali sam ga konačno upoznao prilikom predstavljanja njegovog romana „Niotkuda s ljubavlju”, prošle godine, i počeli smo da razgovaramo o objavljivanju ove knjige – rekao je Kovačević.

Jovana Milovančević primetila je da Đorđe Matić na najbolji način u svojim esejima objedinjuje literarni izraz i kritičarsku misao, gde iščitavanje tradicije u postistorijskom ključu pokazuje važnost te tradicije, njenu ogromnost, i afirmiše je na nov način. Na to ukazuje i esej o tragičnom junaku južnoslovenske misli, o Njegošu, u kojem je autor izdvojio amblematična, podrazumevana mesta, i na njima pokazao kako mi percipiramo Njegoša, šta on zapravo jeste u kulturi, po dubokoj humanističkoj, metafizičkoj i antropološkoj perspektivi, lingvističkom i stilskom obilju.

– Kao što je Nikola Pašić rekao: „Raška je mesto u kojem smo svi mi rođeni”, može se reći da je Njegoš još jedno mesto našeg rođenja. U eseju o Filipu Višnjiću, Đorđe kaže da spomenik postaje spomenik tek onda kada se oljudi, kada dobijemo odnos prema svakom artefaktu u kulturi, kao prema čoveku. Esej o Simi Matavulju on započinje interpretacijom slike Uroša Predića „Sveti Nikola spasava brodolomnike” i zatim vidi mornare, lik Svetog Nikole, katoličku i pravoslavnu crkvu, time i sve ono što jeste Simo Matavulj. A u svom posebnom i iskošenom viđenju stvari, Matić piše o Dositeju kao svecu, zaštitniku svetovnog. Evropa je za Dositeja bila ravnopravni, ne izdvojeni svet, kao što je to bila i za Ivu Andrića, koji je Evropom išao uzdignutog čela. Esej o Desanki Maksimović značajan je zbog ukazivanja na problem diskontinuiteta, na opasnost od zaborava čitave jedne tradicijske linije koja je upisana u njeno delo. „Lirika Itake” Crnjanskog za Đorđa je ključna zbog afirmacije tradicije, novog, i savremenog, pogleda na čoveka. Tradiciju je potrebno iščitavati iznova i u novom ključu, kao što to čini Matić – zapazila je Jovana Milovančević.

Ovom prilikom osvetljeno je i važno pitanje „pogleda sa prečanske strane”, toga da je viđenje srpske kulture difuzno, usmereno sa svih onih tačaka na kojima Srbi žive, i Bojan Munjin podstakao je Đorđa Matića da nešto kaže o tome:

– Ono što spaja ta viđenja, kroz 19. i 20. vek, ideja je Srbije kao ideala, ali istorija Srba „po obodu” drugačija je. To je pokušaj da se razume nešto što se samo u romatičarskom idealu može zvati maticom. Ponekad je za kulturu bila važnija margina, rub, od matice. Nekada je to potraga za ocem, otadžbinom, za zemljom, nekad je to prilagođavanje matici, saobražavanje sa njom – zaključio je Matić.

Na Raškim duhovnim svečanostima prikazan je i dokumentarni film Maje Uzelac „Ej, salaši”, uz razgovor Bojana Munjina s rediteljkom i scenaristom Ivanom Kljajićem, u kojem je istaknuto da je film sniman s tom namerom da bude prikazana jedna karijera, život porodice Zvonka Bogdana, bez patetike, ali i lepota Vojvodine, njenih pejzaža i okruženja u kojem su nastajale čuvene pesme.

Takođe, u porti Crkve Svetog arhangela Gavrila u Raški kritičarka Ljubica Jelisavac proglasila je otvorenom izložbu svetskog formata Dragane Dražović Ilić (što je deo njenog doktorskog rada), i Kristine Resimić Šarić „Tišina kamena – glas večnosti”. Kristina Resimić Šarić objasnila je proces nastanka izloženih radova, svojevrsnih svetlosnih i tekstilnih instalacija prelepih boja, tako što se kamen brusi dok ne postane providan. Kad počne da propušta svetlost, postaje petrografski preparat koji se zatim gleda u mikroskopu i gde se vide sve strane kamena nepoznate u svakodnevnom životu.

– Draganu i mene motivisala je lepota kamena, ali i čitav ovaj kraj, od Kraljeva do Sopoćana, naši uzorci potiču i iz Gradca, iz Polumira, imale smo duboku asocijaciju na našu istoriju. Moramo da vodimo računa i o tome da je kamen neobnovljiv resurs i zbog toga prema njemu treba da se odnosimo s poštovanjem – objasnila je Kristina Resimić Šarić.

Zatim je akademik prof. dr Vladica Cvetković održao predavanje „Geološka prošlost Raške”, pokazujući da su Raška, pa i čitav Balkan, u srcu tog planinskog venca nastalog posle povlačenja nekadašnjeg okeana Tetisa, koji je od Alpa do Himalaja postojao u mezozoiku. Raške duhovne svečanosti upotpunio je koncert Sergeja Ćetkovića, ali i nastup Kamernog orkestra „Kir Stefan Srbin”.