Staro oružje doktora Šoleta

Doktor Šole, tako ga zovu, spokojan je čovek u 65. godini, zato što je čestit. Uvažen je u Osečini i još dalje zato što je vrstan lekar, internista. Posebno je poznat zbog svojih "zlata vrednih" ruku kojima od drveta i metala tvori sve što se iz njih može stvoriti. Najviše: staro oružje. Poslednje tri godine u njegovom privatnom muzeju smešteno je oko 700 predmeta, oruđa i oružja, iz raznih perioda, od raznih vojski koje su vojevale predelima oko Drine i valjevskih planina. Neko pronađe, doturi mu ili preporuči kakav zarđali, ulubljeni i bačeni bajonet, srp ili pušku. Tada počinje njegov rad. Svaki stari predmet bi doveo u upotrebno stanje.

"Ja sam dečko iz ovog kraja, volim ovo blato više no tuđu kaldrmu..."

Zato čuva zavičajno srpsko oružje, prikupljeno na terenu iz njiva i napuštenih kuća (sve prijavljeno i registrovano kod nadležnih). Poseduje oružje muzejsko (od 1510. do 1924. godine), trofejno i za ličnu upotrebu (lov).

Doktor Šole, Svetislav A. Stanojević ima ordinaciju u Osečini. Sa suprugom Sojkom, pedijatrom, upoznao se još na studijama u Beogradu. Ponosni su na dva sina. To su dr Aleksandar (1972) i Đorđe (1974) magistar i akademski slikar. Svakog petka dođu da posete roditelje. Doktor Šole za sebe kaže da je "čist Srbijanac".

Pokazuje "kolt" iz 1860. godine, francuski, 12 milimetara, petometni. Tu je i karabin Momčila Đurića, partizana koji nije bio komunista, nego narodni borac, likvidiran posle rata. Istorija i etnologija se prepliću sa eksponatima.

Turski bodež jatagan sa arapskim pismom, znakom gazde, činom i imenom. Zvono – medenica, za volove predvodnike stada. Zavala – nosač drveta u ognjištu, služi za kačenje lonaca. Bakarni kotao, verige, karbitna lampa, potkovica od mule, konja i vola, praporci, sercani – ukrasna zvonca na amovima za svadbe, klepka, zvono za svečane prilike i devojački dar, čaura topa, vodeničko kamenje, katranica za kola sa drvenom osovinom, rog za košenje, mengele – nakovanj kovački alat, ralica za goveče kao preteča pluga. Solanik za mlevenje soli. Žrvljanik za ručno mlevenje žita, jarmovi, plugovi. Simboličan top od granate austrougarskog "melznera" može i sada da puca, ko prangija. Čaure sa Cera. Prve puške – kolašice, po projektu Leonarda da Vinčija.

Kremenjača u mesingu i čeliku iz 1550. godine. Stavlja mi ovu pušku u ruku, prislanja mi na rame i kaže: "Slobodno probajte". Opalim i čuje se "pras" kao kapisla. To je znak da još radi. Ispaljuje pet metaka u minuti. Ima dugačke i kratke, desne i leve puške. Puška za levoruke, kada je staviš na zemlju uspravno, stoji do glave vojnika (oko 170 cm). Što duža to bolja. Duga desna kremenjača. Između pušaka ugnezdila se nežna violina, izradio je Predrag Andrić u Osečini od domaćeg javora. Ima i kratkih pušaka, kao i kubura za pojas, od levih do desnih, u upotrebi do 1845. godine. Puške kapislare, prednjače, komresione, iz 1845. godine, 18 mm. Dr Šole kaže: "Ovo je tuklo na šeststo metara". Damski pištolj iz 1790. godine. "Kentaki" pištolj, dvocevke kapislare. Sve ume doktor, samo ne ume kujundžijski rad. "Ovo niko nema", puška "fuše", lovačko oružje sa donjim otvaranjem i centralnim paljenjem. Zatim, karabin srpske vojske od 1880. do 1904. godine, kašikare. Šlem sa Solunskog fronta. Nadžak, pešadijski turski buzdovan. Pronašao ga na đubrištu i popravio, to oružje se 27 puta kuje i premeruje, a borci se sa dva ova oružja bore u svakoj ruci s jednim. Nož "tesak" je nosilo devet porodičnih kolena. Bajoneti za borbu u susret i u rovu. Raketni pištolj iz nemačkog tenka. Kozački mač iz 1912. godine. Gorštački noževi stari nekoliko vekova. Lente, lornjoni, ordenje, novac. Novčanica od tri  rublje čija je protivvrednost u carskoj Rusiji iznosila 17,42 karata zlata.