„Zlatni Aleksandar” za filmskog Odiseja i Penelopu

Solun – Pred publikom 65. Solunskog festivala koji je počeo pre nekoliko dana pojavio se film koji je posle 30 godina od nastanka vanvremenskog „Engleskog pacijenta” ponovo kao glumačke partnere spojio Rejfa Fajnsa i Žilijet Binoš.

Reč je o filmu „Povratak” Umberta Pazolinija zahvaljujući kojem su Fajns i Binošova na kratko stigli u Solun. U festivalskom zdanju „Olimpion” doživeli su ovacije i na sceni primili počasne „Zlatne Aleksandre” kao dve najplodnije zvezde savremene kinematografije, uoči projekcije restaurirane kopije monumentalnog „Engleskog pacijenta” koji je označio njihovu dugu saradnju i doneo im Oskare. Počasne nagrade za karijeru zaslužili su kao dva hrabra istraživača ljudskih osećanja i pravi pripovedači jedinstvenih priča. Binošova u filmovima Kišlovskog, Halstroma, Hanekea, Karaksa, Kijarostamija, Godara, Kronenberga, Mengolda i mnogih drugih poznatih reditelja našeg doba kojima je često bila inspiracija i muza. Fajns, kao glumac sposoban da živi uronjen u svaku svoju ulogu, od one u „Engleskom pacijentu”, „Šindlerovoj listi”, preko onih u ostvarenjima „Hotel Grand Budapest”, „Hari Poter”, „Džejms Bond” pa sve do ove najnovije u filmu „Konklava” za koju mu se smeška nova nominacija za nagradu Oskar.

Svaki put kada su se ovo dvoje glumaca udružili na platnu, a počelo je sve sa „Orkanskim visovima” Konsminskog 1992. (Rejf kao Hitklif, a Žilijet kao Ketrin Ernšo), gledaocima bi priređivali nezaboravne trenutke. Tako je i sada u Pazolinijevom filmu „Povratak” koji je zapravo adaptacija nekoliko poslednjih pevanja iz Homerove „Odiseje”. Onih u kojima se Odisej vraća u Itaku kao prosjak i obračunava se sa proscima svoje supruge Penelope. U liku Odiseja je Fajns, Penelopa je Žilijet Binoš, a sama grčka publika je nešto poput hora jer su Homerovi epovi zamršeno isprepleteni sa grčkom kolektivnom psihom. Govoreći pred grčkom i međunarodnom publikom o Pazolinijevom „Povratku” Fajns je izjavio da je „Pazolinijeva vizija bila jasna” i da je, kroz eksperimentisanje i diskusije dostigla potpunu zrelost pre otprilike tri godine.

„Kada su nam se iz produkcije obratili sa predlogom da prihvatimo uloge Žilijet i ja smo bili u SAD, ali smo stupili u kontakt i odlučili da kupimo u knjižari ’Odiseju’ u najnovijem prevodu Emili Vilson. Tada smo pred knjižarom snimili selfi sa knjigom u rukama i poslali ga Umbertu sa porukom: ’Spremni smo za polazak!’”, dodao je.

I ovaj film im se „namestio” baš kao da su ga tražili kako bi se ponovo profesionalno sreli. Binošova je o tome rekla i sledeće: „Važno je da verujem u sudbinu. Jednostavno, trebalo je da zajedno snimimo ovaj film i tako se i desilo. Toliko volim da radim sa Rejfom, imamo zajedničku ljubav prema pozorištu i svojevremeno smo se bolje i upoznali gledajući jedno drugog na pozorišnoj sceni.” Oboje su istakli da su pred sobom imali izazov da razumeju Pazolinijevu viziju Homerovih pevanja.

A ta vizija je bila da ovaj film pre svega bude poput unutrašnje odiseje čoveka koji mukotrpno stiže kući posle mnogo patnje, nesiguran da li može da ostane. Čoveka koji je psihički slomljen svim nedaćama dugotrajnog lutanja, unutrašnjim putovanjem kroz mrežu sopstvenih duhova i demona, konačno i odnosom sa Penelopom s kojom je u u tragičnom ćorsokaku jer nisu u stanju da se ponovo povežu posle svega što su prošli. I Fajns i Binošova su potvrdili da je Umberto Pazolini „uspeo da svoje likove prožme psihološkom dubinom, nudeći nam prelep izazov i glumcima i gledaocima”. A kako je Žilijet Binoš doživela svoju Penelopu? „Penelopa je, čak i kao arhetip, veoma moderna žena. Ona kreće na svoje putovanje i suočava se licem u lice sa onim šta znači imati veru. Strpljenje koje se traži od ove žene je ogromno. Ako pokušamo da napravimo paralele između priče i današnjih standarda, rekli bismo da je to pokušaj koordinacije i spajanja naše ženske i muške strane, ali i pokušaj da se vratimo u suštinu, u srce sebe, kući. Kao takvo, ’Odiseja’ iako klasično delo, ostaje savremenije nego ikad”, odgovorila je glumica.

Za samog scenaristu i reditelja Homerovo delo je otvoreno za višestruka tumačenja. „Sa feminističkog stanovišta, postoje dva načina za tumačenje. Prvo je da je Penelopa žena pokorne prirode, dok je drugo, što mi je više logično, da je Penelopa žena koja pravi svoje izbore. Ona je zadužena za ono što se dešava na Itaki. Ona ima moć da donosi odluke, ona menja tok događaja, ona je žena koja je potpuno sposobna da preuzme odgovornost”, rekao je dodajući i ono što se odnosi na njegovu viziju lika samog Odiseja. „Iako je čovek koji izbegava nasilje i mrzi ga, Odisej se na kraju suočava sa obavezom da mu se okrene. Odisej zna da mora da pribegne nasilju. Naša sudbina i naše odredište su uvek veći od malih bitaka koje nas plaše. Verujem da i Odisej mora ući u zonu nasilja da bi izvršio svoju svetu dužnost”, kaže Pazolini, a Rejf Fajns dodaje: „Svi mi, na ovaj ili onaj način, tražimo svoju ličnu Itaku. Odiseja nam govori svima o borbi za povratak. Svi smo na putovanju i povratak je pitanje koje nosimo u sebi...”