Proevropski golgeter

„Negde u jesen 1987. omladinska reprezentacija Jugoslavije, generacija Bokšića i golmana Milojevića, došla je u Janju na pripreme. Igrala je protiv prvog tima Janje, a ja sam bio na klupi s tek navršenih 14 godina. Pred kraj sam ušao u igru, u jednoj akciji napravio dar-mar, prešao Milojevića i dao gol. Ivan Čabrinović, jedan od stručnjaka u FSJ, odmah me je preporučio za kadetsku selekciju…”

Ovako je svojevremeno opisao početak svoje karijere fudbaler Savo Milošević, rođen 2. septembra 1973. u Janji (Republika Srpska), koji se pre četiri dana, posle 14 godina, oprostio od državnog tima za koji je odigrao rekordne 102 utakmice i postigao 37 pogodaka, jednako kao Milan Galić, a gol manje od našeg najboljeg strelca svih vremena Stjepana Bobeka.

U Beograd se preselio već s 15 i po godina, a njegova Janja dobila je na ime obeštećenja od Partizana 20.000 maraka što je, kako sam kaže, u ono vreme bilo pravo bogatstvo. U „crno-belom” dresu je odigrao svega tri sezone (1992–1995). U leto 1995. prešao je za 3.500.000 miliona funti u Aston vilu (1995–1998). Posle je igrao za špansku Saragosu (1998–2000 i 2002), italijansku Parmu (2000–2002), pa se vratio u Španiju – Espanjol (2002–2003), Selta (2003–2004), Osasuna (2004–2007) – sve do Rubina iz Kazanja kome je nedavno, pogotkom u poslednjem minutu, doneo prvu titulu prvaka Rusije.

Evropa je bila njegova fudbalska sudbina i političko opredeljenje. Reprezentacija zemlje koja najviše koči naša evropska stremljenja – Holandija – zaustavila je Jugoslaviju na „Evru 2000” u Belgiji i Holandiji, na šampionatu na kome je on bio najbolji strelac (kao i Holanđanin Klajvert dao pet golova, ali se vodio kao prvi, jer je odigrao meč manje od njega).

Jedna od „najopasnijih” utakmica u njegovoj karijeri jeste ona 4. oktobra 2000 (na 55. rođendan Partizana), ispred Palate „Albanija”, kada je s članovima „Otpora” igrao na turniru „Na male goliće protiv izborne krađe”, prkoseći režimu Slobodana Miloševića koji je bio na izdisaju. Nekoliko godina pre toga postao je član Demokratske stranke kojoj je veran i danas. U više navrata je isticao da je proevropski orijentisan, a proletos je naglasio da je veoma zainteresovan da jednog dana bude predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Ali, ne po cenu da se odrekne članstva u DS-u. Smatra da političari ne mogu da unaprede srpski fudbal (naglašava da je član DS-a, a ne funkcioner).

Pre no što je iz Partizana otišao u Englesku, upoznao se s manekenkom Vesnom Bovan koja je i otputovala s njim na Ostrvo. Venčali su se godinu kasnije (1996). Imaju troje dece: Nikolu (12), rođenog u Engleskoj, i Isidoru (9) i Borisa (2) koji su na svet došli u Španiji. Posle 12 godina porodica se nedavno vratila u Srbiju, a on je nastavio da igra u Kazanju.

Poznat je i po svojim humanitarnim akcijama. U uspešnoj i dugoj karijeri jedina mrlja je ono što je uradio kao fudbaler Aston vile na gostovanju u Blekburnu. Pljunuo je u pravcu domaćih navijača zato što su ga vređali na nacionalnoj osnovi, u vreme kad nije bilo lako biti Srbin u Srbiji, a kamoli u belom svetu.

Aleksandar Miletić