Проевропски голгетер

„Негде у јесен 1987. омладинска репрезентација Југославије, генерација Бокшића и голмана Милојевића, дошла је у Јању на припреме. Играла је против првог тима Јање, а ја сам био на клупи с тек навршених 14 година. Пред крај сам ушао у игру, у једној акцији направио дар-мар, прешао Милојевића и дао гол. Иван Чабриновић, један од стручњака у ФСЈ, одмах ме је препоручио за кадетску селекцију…”

Овако је својевремено описао почетак своје каријере фудбалер Саво Милошевић, рођен 2. септембра 1973. у Јањи (Република Српска), који се пре четири дана, после 14 година, опростио од државног тима за који је одиграо рекордне 102 утакмице и постигао 37 погодака, једнако као Милан Галић, а гол мање од нашег најбољег стрелца свих времена Стјепана Бобека.

У Београд се преселио већ с 15 и по година, а његова Јања добила је на име обештећења од Партизана 20.000 марака што је, како сам каже, у оно време било право богатство. У „црно-белом” дресу је одиграо свега три сезоне (1992–1995). У лето 1995. прешао је за 3.500.000 милиона фунти у Астон вилу (1995–1998). После је играо за шпанску Сарагосу (1998–2000 и 2002), италијанску Парму (2000–2002), па се вратио у Шпанију – Еспањол (2002–2003), Селта (2003–2004), Осасуна (2004–2007) – све до Рубина из Казања коме је недавно, поготком у последњем минуту, донео прву титулу првака Русије.

Европа је била његова фудбалска судбина и политичко опредељење. Репрезентација земље која највише кочи наша европска стремљења – Холандија – зауставила је Југославију на „Евру 2000” у Белгији и Холандији, на шампионату на коме је он био најбољи стрелац (као и Холанђанин Клајверт дао пет голова, али се водио као први, јер је одиграо меч мање од њега).

Једна од „најопаснијих” утакмица у његовој каријери јесте она 4. октобра 2000 (на 55. рођендан Партизана), испред Палате „Албанија”, када је с члановима „Отпора” играо на турниру „На мале голиће против изборне крађе”, пркосећи режиму Слободана Милошевића који је био на издисају. Неколико година пре тога постао је члан Демократске странке којој је веран и данас. У више наврата је истицао да је проевропски оријентисан, а пролетос је нагласио да је веома заинтересован да једног дана буде председник Фудбалског савеза Србије. Али, не по цену да се одрекне чланства у ДС-у. Сматра да политичари не могу да унапреде српски фудбал (наглашава да је члан ДС-а, а не функционер).

Пре но што је из Партизана отишао у Енглеску, упознао се с манекенком Весном Бован која је и отпутовала с њим на Острво. Венчали су се годину касније (1996). Имају троје деце: Николу (12), рођеног у Енглеској, и Исидору (9) и Бориса (2) који су на свет дошли у Шпанији. После 12 година породица се недавно вратила у Србију, а он је наставио да игра у Казању.

Познат је и по својим хуманитарним акцијама. У успешној и дугој каријери једина мрља је оно што је урадио као фудбалер Астон виле на гостовању у Блекбурну. Пљунуо је у правцу домаћих навијача зато што су га вређали на националној основи, у време кад није било лако бити Србин у Србији, а камоли у белом свету.

Александар Милетић