Četnički odredi i kolaboracionisti

Istoričari savremene epohe dugo su pisali da se nakon sloma partizanskog i vojnočetničkog ustanka 1941. u Srbiji, odnosno nakon ofanzive Nemaca na slobodnu teritoriju, glavnina partizana povukla preko reke Uvac u Bosnu, dok je Draža Mihailović deo svojih odreda rasformirao i poslao kućama. Izvestan broj njegovog ljudstva legalizovao se u Nedićevim formacijama, ali ne prema izričitim direktivama Mihailovića, kako se ranije smatralo, već stihijski, o čemu govore najnovija istraživanja i tumačenja. Preostali četnici ostali su u ilegali sprovodeći pripreme za momenat opšteg ustanka, izvodeći povremeno prepade na odrede SDK Dimitrija Ljotića, a takođe preko „železničkih štabova” vršeći sabotaže na železničkom voznom parku, posebno u drugoj polovini 1942, u jeku savezničke bitke za Afriku.

Kad govorimo o legalizaciji četničkih odreda u Nedićevim formacijama (vladinim četnicima, kasnije i SDS), to je decenijama smatrano isključivo kao akt otvorene izdaje i kolaboracije. Međutim, legalizacija je i pored svih kompromitacija bila način na koji se deo Mihailovićevih odreda iz 1941. u Srbiji spasao od sigurnog nemačkog uništenja. S jedne strane, ti četnici borili su se protiv ostataka NOP-a, istini za volju, vršeći pritom i teške zločine prema partizanima i njihovim jatacima. S druge strane, legalizovani i SDS bili su od izuzetne vrednosti ilegalnim formacijama JVuO za dostavu oružja i municije u izostanku savezničke pomoći, istovremeno, pružane su informacije o unutrašnjim neprijateljima u otvorenoj okupatorskoj službi (posebno ljotićevcima, pristalicama Koste Pećanca, nemačkim špijunima). Takođe, ljudstvo naizgled verno Nediću, a defakto po svom unutrašnjem raspoloženju pristalice JVuO, dostavljalo je informacije o kretanju transporta od značaja za Nemce, što je bilo od izuzetne vrednosti za zapadne saveznike, posebno kada se radilo o praćenju železničkih kompozicija.

Govoreći o legalizovanim odredima, Draža Mihailović je u drugoj polovini 1942. uputio svojim komandantima nekoliko depeša koje prikazuju stanje na terenu u vezi s legalizacijom. Tako on, između ostalog, navodi. „Mnogi legalizovani odredi zaboravili (su) da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad…”; „Legalni delovi po potrebi pretvaraju se u ilegalne. Legalni delovi služe za prevaru, a ne za korist neprijatelju…”; „Legalizovanima saopštiti da budu na oprezu jer će Nemci hapsiti sve. Neka zapaze trenutak i na vreme se bace u šumu. Neprijatelj treba da bude prevaren a ne oni…”

I pored svih opreza, Nemci su do kraja 1942. Pećančeve i zakamuflirane Mihailovićeve četnike potpuno razoružali, budući da su bili od slabe borbene vrednosti i vrlo nepouzdani. Njihovi oficiri su pohapšeni i internirani u Nemačku, u zarobljeničke logore.

Zaključio bih rečima uglednog mladog istoričara Nemanje Devića iz knjige „Za partiju i Tita, partizanski pokret u Srbiji 1941–1944”, koja je nastala kao plod njegove doktorske disertacije. Pišući o legalizaciji, on između ostalog navodi:

„Ipak, većina Mihailovićevih bližih saradnika i komandanata iz 1941. ostala je u ilegali; pored ljudi iz vrhovne komande, legalizaciju je odbio i najveći deo potonjih komandanata korpusa i grupa korpusa JVuO u Srbiji… Međutim, kad se pojedini Mihailovićevi oficiri, pogotovo u zapadnoj Srbiji, budu uneli u ulogu Pećančevih i Nedićevih komandanata, ogreznuvši u kolaboraciju i vršenje zločina nad partizanima, pa se 1943. vratili u strukturu JVuO, to će stvoriti ogromne poteškoće ravnogorskoj organizaciji, jer imidž kompromitovanih nije se dao lako ispraviti. Jednom viđeni u društvu Nemaca, takvi oficiri bili su u narodu, čak i među ravnogorcima koji su 1941–1943. ostali u šumi, zauvek obeleženi kao sumnjivi i nepoželjni.”

Vujadin S. Gudelj