Poslednja bitka JVuO i NOVJ

Bitka na Zelengori bila je poslednja, presudna bitka koja se vodila između JVuO i NOVJ u periodu između 8. i 15. maja 1945. Pobedom na Zelengori snage NOVJ su onemogućile četnike da se iz Bosne preko Zelengore, Drine i Sandžaka prebace u Srbiju i preuzmu vlast od komunista. Porazom na Zelengori četnička vojska je prestala da postoji.

Četnička vojska je sredinom aprila 1945. godine sa oko 10.000 do 12.000 boraca i njihovih porodica krenula iz srednje Bosne kroz planinske predele pored Fojnice, preko Ivan-planine i zapadnih padina Bjelašnice severoistočno od Konjica, pa južno do Kalinovika, s ciljem da izbije kod Broda na Drini, i po grupama se prebaci u Srbiju. Izabrani pravac vodio je kroz planinska područja, šumovita i besputna, radi izbegavanja domašaja jedinica NOVJ. Na tom pravcu trebalo je savladati mnoštvo teških terenskih prepreka, što je imalo za posledicu gubljenje teže ratne opreme i ostavljanje bolesnika i ranjenika koji nisu imali fizičke snage da to izdrže.

Ovo zlopaćenje među četnicima je upamćeno kao „bosanska golgota”, što je dovelo do demoralizacije i razočaranja. Borci su počeli da razmišljaju da je trebalo da se povlače s Đurišićevim i Vasićevim četnicima, a ne da krenu s Dražom u ovu opasnu avanturu smatrajući da je Draža izgubio kompas i da ih vodi u pogibelj, tj. direktno u ruke do zuba naoružanih partizana. Međutim, Mihajlović je i dalje smatrao da glavne snage NOVJ nastupaju ka zapadnim granicama zemlje, a da su slabije snage ostale u Srbiji da održe red i vrše prisilnu mobilizaciju. Otuda Mihajlovićevo uverenje da će se uspešno probiti u Srbiju. Četnici su bili u stalnom borbenom dodiru sa jedinicama 3. korpusa NOVJ i snagama Narodne milicije (KNOJ-a) zatečenim u širem prostoru kuda se kretala četnička grupa.

Reč je o surovo krvavim i nemilosrdnim obračunima bez imalo vojničkog viteštva i milosrđa prema zarobljenicima ili ranjenima. Četnici su se odlučno probijali rušeći partizansku odbranu i produžavajući pokret. Uz velike gubitke izbili su na prostor severozapadno od Kalinovika. Međutim, nikako nisu mogli da se oslobode stalnih i jakih koncentričnih napada partizana, koji su imali i podršku avijacije i artiljerije. Našli su se potpuno iscrpljeni s puno ranjenika i izbeglica, bez oružja, municije i borbenog morala. Draža je odlučio, i doneo pogrešnu odluku, da na Zelengori odmori i osveži svoje borce i izbegli narod.

To je omogućilo partizanima da brzo i efikasno opkole glavninu četničkih snaga i unište je upotrebom avijacije i artiljerije. U žestokom višednevnom okršaju četnici su razbijeni i uglavnom uništeni. Tada je poginuo general Miroslav Trifunović. Simbolično, njega je Draža postavio za komandanta svih četničkih jedinica u Srbiji. U ruke partizana pala je celokupna arhiva Draže Mihailovića. Manji broj četničkih oficira i boraca uspeo je da pređe u Srbiju, ali su i tamo relativno brzo otkriveni i uhapšeni.

Četnike koji su ostali da se kriju po bosanskim planinskim vrletima progonile su i uništavale jedinice KNOJ-a, tj. buduće Ozne. U tom gonjenju nastradao je herojskom smrću i Dražin posilni potpukovnik Miodrag Palošević. Posle toga Draža je preostalu četničku vojsku podelio na tri kolone. Desnu kolonu predvodio je pukovnik Dragutin Keserović, koji je sa svojim ljudima uspeo da se probije do ušća Sutjeske u Drinu ispod Zelengore. Oni su narednih dana pokušali da pređu Drinu i nastave borbu u Srbiji, ali bezuspešno.

Keserović se sa dvadesetak ljudi vratio i ponovo preko Jahorine izbio na Drinu 6. juna 1945. godine, naspram sela Jagoršnica. Uspeli su tu da preplivaju brzu i hladnu Drinu, ali ih je na drugoj obali odmah uhapsila Narodna milicija. Kapetan Dragoslav Račić komandovao je levom kolonom, koja je imala sličnu sudbinu kao i desna. Na ušću Sutjeske u Drinu na padinama Zelengore uništena je i njegova kolona. Međutim, Račić je sa 13 pratilaca uspeo da pređe u Srbiju i da se sve do novembra 1945. godine skriva uz pomoć jataka u selu Savkoviće, gde je na kraju stradao – ubijen je posle kraće borbe protiv jedinica KNOJ-a. Treću, srednju kolonu predvodio je komandant Gorske garde major Nikola Kalabić, koji je uspeo da se domogne zapadne Srbije. Međutim, postoje dve verzije koje govore o sudbini vojvode Kalabića, komandanta Letećeg korpusa JVUO. Po partizanskoj verziji, Kalabić se domogao Srbije ostavivši na milost i nemilost svoje saborce, svoju porodicu i porodice svojih saboraca. Dugo se krio u šumadijskim selima oko Topole uz pomoć jataka, dok ga krajem 1945. godine nisu uhapsili pripadnici KNOJ-a. On im je poslužio da lakše uhapse Dražu Mihailovića. Ravnogorska varijanta, koju ne podržavaju svi ravnogorci, ističe da je i on, kao i general Miroslav Trifunović, poginuo prilikom završetka bitke na Zelengori, prilikom forsiranja reke Drine u Zvorničkom kraju. Kaže se da je na mestu poginuo od gelera granate koja ga je pogodila u glavu i usmrtila. Po priči očevidaca, sahranjen je na brzinu na obali reke Drine i zato se ne zna gde mu je grob.

Ni drugi četnici koji su uspeli da pređu u Srbiju nisu dugo bili na slobodi, pa su do kraja 1945. godine svi ili uhapšeni ili pobijeni. Takav je slučaj i sa grupom Neška Nedića i poručnika Mišića, koji su likvidirani u samom centru Valjeva posle kraćeg obračuna s milicijom. Jedino Draža Mihajlović nije prešao u Srbiju, već se krio na prostoru opštine Višegrad, sve do hapšenja u martu 1946. godine. Tako se završila poslednja bitka Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koja je verovala i borila se za kralja, monarhiju i svetosavlje.

Miomir Garašanin,

Beograd