Последња битка ЈВуО и НОВЈ

Битка на Зеленгори била је последња, пресудна битка која се водила између ЈВуО и НОВЈ у периоду између 8. и 15. маја 1945. Победом на Зеленгори снаге НОВЈ су онемогућиле четнике да се из Босне преко Зеленгоре, Дрине и Санџака пребаце у Србију и преузму власт од комуниста. Поразом на Зеленгори четничка војска је престала да постоји.

Четничка војска је средином априла 1945. године са око 10.000 до 12.000 бораца и њихових породица кренула из средње Босне кроз планинске пределе поред Фојнице, преко Иван-планине и западних падина Бјелашнице североисточно од Коњица, па јужно до Калиновика, с циљем да избије код Брода на Дрини, и по групама се пребаци у Србију. Изабрани правац водио је кроз планинска подручја, шумовита и беспутна, ради избегавања домашаја јединица НОВЈ. На том правцу требало је савладати мноштво тешких теренских препрека, што је имало за последицу губљење теже ратне опреме и остављање болесника и рањеника који нису имали физичке снаге да то издрже.

Ово злопаћење међу четницима је упамћено као „босанска голгота”, што је довело до деморализације и разочарања. Борци су почели да размишљају да је требало да се повлаче с Ђуришићевим и Васићевим четницима, а не да крену с Дражом у ову опасну авантуру сматрајући да је Дража изгубио компас и да их води у погибељ, тј. директно у руке до зуба наоружаних партизана. Међутим, Михајловић је и даље сматрао да главне снаге НОВЈ наступају ка западним границама земље, а да су слабије снаге остале у Србији да одрже ред и врше присилну мобилизацију. Отуда Михајловићево уверење да ће се успешно пробити у Србију. Четници су били у сталном борбеном додиру са јединицама 3. корпуса НОВЈ и снагама Народне милиције (КНОЈ-а) затеченим у ширем простору куда се кретала четничка група.

Реч је о сурово крвавим и немилосрдним обрачунима без имало војничког витештва и милосрђа према заробљеницима или рањенима. Четници су се одлучно пробијали рушећи партизанску одбрану и продужавајући покрет. Уз велике губитке избили су на простор северозападно од Калиновика. Међутим, никако нису могли да се ослободе сталних и јаких концентричних напада партизана, који су имали и подршку авијације и артиљерије. Нашли су се потпуно исцрпљени с пуно рањеника и избеглица, без оружја, муниције и борбеног морала. Дража је одлучио, и донео погрешну одлуку, да на Зеленгори одмори и освежи своје борце и избегли народ.

То је омогућило партизанима да брзо и ефикасно опколе главнину четничких снага и униште је употребом авијације и артиљерије. У жестоком вишедневном окршају четници су разбијени и углавном уништени. Тада је погинуо генерал Мирослав Трифуновић. Симболично, њега је Дража поставио за команданта свих четничких јединица у Србији. У руке партизана пала је целокупна архива Драже Михаиловића. Мањи број четничких официра и бораца успео је да пређе у Србију, али су и тамо релативно брзо откривени и ухапшени.

Четнике који су остали да се крију по босанским планинским врлетима прогониле су и уништавале јединице КНОЈ-а, тј. будуће Озне. У том гоњењу настрадао је херојском смрћу и Дражин посилни потпуковник Миодраг Палошевић. После тога Дража је преосталу четничку војску поделио на три колоне. Десну колону предводио је пуковник Драгутин Кесеровић, који је са својим људима успео да се пробије до ушћа Сутјеске у Дрину испод Зеленгоре. Они су наредних дана покушали да пређу Дрину и наставе борбу у Србији, али безуспешно.

Кесеровић се са двадесетак људи вратио и поново преко Јахорине избио на Дрину 6. јуна 1945. године, наспрам села Јагоршница. Успели су ту да препливају брзу и хладну Дрину, али их је на другој обали одмах ухапсила Народна милиција. Капетан Драгослав Рачић командовао је левом колоном, која је имала сличну судбину као и десна. На ушћу Сутјеске у Дрину на падинама Зеленгоре уништена је и његова колона. Међутим, Рачић је са 13 пратилаца успео да пређе у Србију и да се све до новембра 1945. године скрива уз помоћ јатака у селу Савковиће, где је на крају страдао – убијен је после краће борбе против јединица КНОЈ-а. Трећу, средњу колону предводио је командант Горске гарде мајор Никола Калабић, који је успео да се домогне западне Србије. Међутим, постоје две верзије које говоре о судбини војводе Калабића, команданта Летећег корпуса ЈВУО. По партизанској верзији, Калабић се домогао Србије оставивши на милост и немилост своје саборце, своју породицу и породице својих сабораца. Дуго се крио у шумадијским селима око Тополе уз помоћ јатака, док га крајем 1945. године нису ухапсили припадници КНОЈ-а. Он им је послужио да лакше ухапсе Дражу Михаиловића. Равногорска варијанта, коју не подржавају сви равногорци, истиче да је и он, као и генерал Мирослав Трифуновић, погинуо приликом завршетка битке на Зеленгори, приликом форсирања реке Дрине у Зворничком крају. Каже се да је на месту погинуо од гелера гранате која га је погодила у главу и усмртила. По причи очевидаца, сахрањен је на брзину на обали реке Дрине и зато се не зна где му је гроб.

Ни други четници који су успели да пређу у Србију нису дуго били на слободи, па су до краја 1945. године сви или ухапшени или побијени. Такав је случај и са групом Нешка Недића и поручника Мишића, који су ликвидирани у самом центру Ваљева после краћег обрачуна с милицијом. Једино Дража Михајловић није прешао у Србију, већ се крио на простору општине Вишеград, све до хапшења у марту 1946. године. Тако се завршила последња битка Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), која је веровала и борила се за краља, монархију и светосавље.

Миомир Гарашанин,

Београд