Od automehaničara do vajara

Bajina Bašta – Godinama je, kao najmlađi privatnik u bivšoj SFRJ, štelovao ventile, podešavao paljenje, radio mehaniku na putničkim kolima, za ′′fijat′′ se bio specijalizovao. A onda, odjednom, nešto ga je povuklo da delje drvo. Kad mu, jednog dana, nije bilo do automehaničarskog posla uzeo je jedan trupac, klocnu koja se pod auto postavlja, pa krenuo da ga dletom, sekirom, čekićem obrađuje. Začas napravio malu skulpturu, ženski torzo. Kasnije se pročuo i danas mu je vajarstvo, kao i izrada rezbarenog unikatnog nameštaja, jedina profesija.

Ime tog dvostrukog majstora, bivšeg za kola i sadašnjeg za drvo, je Stevo Josipović. Umetnik iz Bajine Bašte, podno drvetom prebogate Tare, kraj zelene Drine. To je stvaralac zrelih godina (58. je pregazio) i zavidnog iskustva, čije su skulpture stigle svuda po svetu. I do Sidneja, Emirata, Moskve, Islanda, Švedske, Toronta... Njegova dva dela, po crnom i belom gavranu nazvana, koje je darovao Sajrusu Vensu, već više od decenije krase muzej zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku.

A krenuo je on u majstore, otvorio automehaničarsku radionicu, još ranih sedamdesetih godina. Jednom, seća se, svrati kod njega čovek, na umetnika ga je podsećao, te zamoli da mu popravi ′′ladu karavan′′. Još mu kaže: ′′Hajde popravi, pa ću ja nešto da ti naslikam′′. Stevo, vešt i radan,  obavi svoje, a mušterija na malteru Stevove radionice napravi sjajnu sliku. Nazove je ′′Triptih: Ukleta Srbija′′, pa potpiše, godina 1983., autor Milić od Mačve. Ovo sjajno delo još stoji na zidu radionice, koja to odavno nije – pretvorena je u umetnički drvorezbarski atelje.

- Neka viša sila, božji dar, kazna ili usud, neka to nazove kako ko hoće, gurnula me 1988. godine u umetničku obradu drveta – kazuje za ′′Politiku′′ Stevo. – Kad sam napravio taj prvi ženski torzo, stajalo je to po strani u radionici, sve dok nije došao profesor likovnog u bajinobaštanskoj gimnaziji Rade Jović i primetio. Koliko si platio ovako dobru skulpturu, zapitao me, pa kad mu rekoh da je sam napravih, nije verovao. Da ga razuverim, počnem ponovo da deljem drvo, da pravim druge forme. Profesor se oduševio, a ja te 1988. uradim preko stotinu raznih skulptura, išlo mi od ruke.

Prone se vremenom glas o umeću nadarenog Bajinobaštanina i on se, od mehanike, okrenu umetnosti. Počeše i nagrade, da bi već sledeće godine na izložbi Saveza amatera Srbije dobio diplomu i zlatnu plaketu za skulpture Svetog Save i Mikelanđela. Potom, od 1996. godine, sasvim se posvetio vajarstvu.

- Počeo sam – nastavlja naš sagovornik –  sa izradom stilizovanih ljudskih glava i torza, pravio ptice, razne neobične forme, pa poslednjih godina, pošto sam imao operaciju srca, pređoh u mirnije vode. Pored skulptura sve više izrađujem unikatni nameštaj, rezbareni, u kome je svaki delić od drveta. Svuda ga prodajem, kupce imam čak i u Budimpešti. Tu kao materijal koristim crnu johu i lipu, jer su čvrste i izdržljive, moguće ih je obrađivati bez uvrtanja i promena. Za skulpture uzimam orah, hrast i jednu vrstu javora: hiljadama godina mogu da traju, a ne pucaju prilikom obrade. Ovde na Tari ima mnogo kvalitetnog drveta.

Stevo retko izlaže svoja dela, smatra to gubljenjem vremena. Ljudi čuju za ono što pravi, pa dođu, vide i kupe. Tako su mu skulpture stizale na razne strane. I rezbareni nameštaj mu je tražen. Ko zna, dodaje, koliko bi neobičnih drvenih tronoški, koje sam izrađuje, mogao da proda. Nije lak sav ovaj posao, sve se ručno seče i obrađuje, ali vajde ima. I to više nego od popravke kola.