Од аутомеханичара до вајара

Бајина Башта – Годинама је, као најмлађи приватник у бившој СФРЈ, штеловао вентиле, подешавао паљење, радио механику на путничким колима, за ′′фијат′′ се био специјализовао. А онда, одједном, нешто га је повукло да деље дрво. Кад му, једног дана, није било до аутомеханичарског посла узео је један трупац, клоцну која се под ауто поставља, па кренуо да га длетом, секиром, чекићем обрађује. Зачас направио малу скулптуру, женски торзо. Касније се прочуо и данас му је вајарство, као и израда резбареног уникатног намештаја, једина професија.

Име тог двоструког мајстора, бившег за кола и садашњег за дрво, је Стево Јосиповић. Уметник из Бајине Баште, подно дрветом пребогате Таре, крај зелене Дрине. То је стваралац зрелих година (58. је прегазио) и завидног искуства, чије су скулптуре стигле свуда по свету. И до Сиднеја, Емирата, Москве, Исланда, Шведске, Торонта... Његова два дела, по црном и белом гаврану названа, које је даровао Сајрусу Венсу, већ више од деценије красе музеј зграде Уједињених нација у Њујорку.

А кренуо је он у мајсторе, отворио аутомеханичарску радионицу, још раних седамдесетих година. Једном, сећа се, сврати код њега човек, на уметника га је подсећао, те замоли да му поправи ′′ладу караван′′. Још му каже: ′′Хајде поправи, па ћу ја нешто да ти насликам′′. Стево, вешт и радан,  обави своје, а муштерија на малтеру Стевове радионице направи сјајну слику. Назове је ′′Триптих: Уклета Србија′′, па потпише, година 1983., аутор Милић од Мачве. Ово сјајно дело још стоји на зиду радионице, која то одавно није – претворена је у уметнички дрворезбарски атеље.

- Нека виша сила, божји дар, казна или усуд, нека то назове како ко хоће, гурнула ме 1988. године у уметничку обраду дрвета – казује за ′′Политику′′ Стево. – Кад сам направио тај први женски торзо, стајало је то по страни у радионици, све док није дошао професор ликовног у бајинобаштанској гимназији Раде Јовић и приметио. Колико си платио овако добру скулптуру, запитао ме, па кад му рекох да је сам направих, није веровао. Да га разуверим, почнем поново да дељем дрво, да правим друге форме. Професор се одушевио, а ја те 1988. урадим преко стотину разних скулптура, ишло ми од руке.

Проне се временом глас о умећу надареног Бајинобаштанина и он се, од механике, окрену уметности. Почеше и награде, да би већ следеће године на изложби Савеза аматера Србије добио диплому и златну плакету за скулптуре Светог Саве и Микеланђела. Потом, од 1996. године, сасвим се посветио вајарству.

- Почео сам – наставља наш саговорник –  са израдом стилизованих људских глава и торза, правио птице, разне необичне форме, па последњих година, пошто сам имао операцију срца, пређох у мирније воде. Поред скулптура све више израђујем уникатни намештај, резбарени, у коме је сваки делић од дрвета. Свуда га продајем, купце имам чак и у Будимпешти. Ту као материјал користим црну јоху и липу, јер су чврсте и издржљиве, могуће их је обрађивати без увртања и промена. За скулптуре узимам орах, храст и једну врсту јавора: хиљадама година могу да трају, а не пуцају приликом обраде. Овде на Тари има много квалитетног дрвета.

Стево ретко излаже своја дела, сматра то губљењем времена. Људи чују за оно што прави, па дођу, виде и купе. Тако су му скулптуре стизале на разне стране. И резбарени намештај му је тражен. Ко зна, додаје, колико би необичних дрвених троношки, које сам израђује, могао да прода. Није лак сав овај посао, све се ручно сече и обрађује, али вајде има. И то више него од поправке кола.