Još uvek smo bez vizije

Kako izgleda kulturna politika u Srbiji posle 2000. godine? Da li je kultura, u širem značenju ove reči, našla svoje mesto u postoktobarskoj tranziciji? Za koje vrednosti smo se zalagali a kako izgleda trenutno stanje stvari? Antropolog i univerzitetski profesor Zagorka Golubović pokušala je da sagleda moguće odgovore na ova pitanja tokom poslednjeg predavanja iz ciklusa „Tranzicija i kulturna politika”, koji je upravo završen u Kolarčevoj zadužbini.

Analizu od čega smo krenuli tog petog oktobra, a ukazivalo je na boljitak i davalo nadu da ćemo zakoračiti na put evropske demokratije, Zagorka Golubović je potkrepila rezultatima istraživanja „Politika i svakodnevni život”, čiji je rukovodilac bila u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

– Možda prvi put u našoj istoriji, 2000. jedan poredak se promenio putem izbora i to nenasilno. Životni standard se malo poboljšao, započele su izvesne reforme, najpre ekonomske, koje su, kasnije se pokazalo, u atmosferi apsolutne privatizacije, brzometno i apsolutizovano, dale loše rezultate. Ispitivali smo 2001. kako građani doživljavaju ono što se dogodilo posle petog oktobra. Potom smo u gradovima Srbije 2005. sagledavali da li su zadovoljni životom u svom gradu, kako žive, koji su im problemi, kako razumeju demokratiju i ono što nam se desilo u prethodnoj deceniji. Godine 2006. na red su došli apstinenti sa pitanjem: zašto apstiniraju i šta misle da će postići time. Zaključili smo da je 2001. bilo optimizma, ljudi su govorili da „ne može sve preko noći, da se lakše diše, i da će biti bolje”. Optimizam počinje da se ruši 2005. a ispitanici su najnezadovoljniji lošom privatizacijom i korupcijom, da bi 2006. bili potpuno razočarani.

Zagorka Golubović ističe da nisu usledile očekivane radikalnije političke reforme: na političkom planu nije izvedena lustracija (ne shvaćena kao ostrašćenost prema politički nepodobnima koji moraju da budu odstranjeni, već preispitivanje ko nas je doveo u situaciju da od najrazvijenije zemlje u regionu postanemo najsiromašnija), a tajkuni su „stekli” ogromna bogatstva, i nastavili da se bogate.

– Najvažnije je da do danas nigde nije jasno definisan novi moderni sistem vrednosti na osnovu kojeg će druge institucije da prave svoje kodekse vrednosti. Zanemarene su kulturne reforme, a obrazovanje je na katastrofalnom nivou. Umesto narodne kulture stvorena je populistička kultura, i nastavljena ekspanzija masovne kulture. Ostali smo na tranzicionoj raskrsnici i pitanje je kuda ćemo krenuti dalje. Ukoliko se ne odredi dugoročna strategija razvoja društva, nećemo znati kojim ciljevima da damo prioritet, koja sredstva smeju da budu upotrebljena, i kuda ćemo tako stići. Mi hoćemo da živimo „kao sav normalan svet” ali bez vizije. Još uvek ne znamo u kojoj meri se povezati sa tradicijom a koliko je preispitivati, kakav tip ličnosti podsticati (Fromova teza o poželjnom konstruisanom društvenom karakteru), kojim kanalima favorizovati stvaranje javnosti bez koje nema kontrolisanja vlasti – kaže Zagorka Golubović.

Ovom dugačkom spisku dodaje i potrebu da se usaglasi legalnost i legitimitet, kao i da se očuva sekularnost kao jedna od glavnih garancija demokratskog društva. Danas, kako primećuje, nema ni odlučnog suprotstavljanja tome da nije dovoljan jedan model demokratske tranzicije, i da se ona mora prilagoditi našim uslovima. Prema njenom uverenju, u našem društvu ne postoji ni svest da je pojedince potrebno edukovati da budu građani. Kako ističe, za to se možda zalažu još samo nevladine organizacije, i izdvaja Građanske inicijative (vrše edukaciju profesora koji predaju Građansko vaspitanje), i Žene u crnom jer, smatra, da na originalan način uče mlade da se bore protiv pošasti (verskog fundamentalizma, ekstremnog nacionalizma…).

Kao savremeni fenomen, profesorka primećuje i uticaj digitalne komunikacije koja je zagnjurila decu u igrice, zamenjujući im stvaran svet zamišljenim. Upozorava na pogubne posledica takvog ponašanja: totalnu pasivnost, nezadovoljstvo, osećaj bespomoćnosti, strah od stvarnosti, anksioznost, zabrinutost kojoj ne znamo uzrok, frustriranost, i na kraju agresiju, što sve pogoduje razvoju različitih vrsta fundamentalizama (nacionalni, verski…)

Kakvi su izgledi da se na najbezbolniji način prebrodi tranziciona malodušnost i letargija?

– Krajem sedamdesetih i devedesetih prošlog veka imali smo kontrakulturu, potkulture, i pitam se zašto ih danas nemamo. Vlasti su zabranjivale naše knjige, ali mi smo i dalje organizovali tribine. Nekog uhapse, pa ga puste, ali pokreti su bili veoma važna stvar. Ako samo sedimo i kukamo da smo nezadovoljni „jer ništa ne valja”, sve će biti gore. Ako nađemo neko vredno zrnce, i ono će biti dovoljno. Na prvom sastanku pokreta „Otpor” bilo je samo sedmoro ljudi, a parola „gotov je” ubrzo je osvanula na tarabama širom Srbije… Ne sme čovek da se preda. I sama dalje radim i svojim primerom pokazujem da čovek može da se izbori za ono za šta se zalaže.

--------------------------------------------------------

Znanje i moda

– Zavladao je nihilizam, brišu se univerzalne vrednosti, sve postaje relativno i sve je dozvoljeno. Moda postaje osnovni način formiranja ukusa, a znanje je potcenjeno u korist parole „snađi se”. Kreaciju su zamenile imitacija i reprodukcija, a uzori mladih pomeraju se ka populističkim fenomenima kulture. Primetno je i neverovatno osiromašenje i vulgarizacija jezika, koji je kao takav zavladao čak i u književnim delima. Pojam znanja je obezvređen, a knjige se čitaju u skraćenoj verziji: Tolstojev „Rat i mir” saopšten je na 100 strana u džepnom izdanju, a u biblioteci srećem samo svoju generaciju – kaže Zagorka Golubović.