Још увек смо без визије

Како изгледа културна политика у Србији после 2000. године? Да ли је култура, у ширем значењу ове речи, нашла своје место у постоктобарској транзицији? За које вредности смо се залагали а како изгледа тренутно стање ствари? Антрополог и универзитетски професор Загорка Голубовић покушала је да сагледа могуће одговоре на ова питања током последњег предавања из циклуса „Транзиција и културна политика”, који је управо завршен у Коларчевој задужбини.

Анализу од чега смо кренули тог петог октобра, а указивало је на бољитак и давало наду да ћемо закорачити на пут европске демократије, Загорка Голубовић је поткрепила резултатима истраживања „Политика и свакодневни живот”, чији је руководилац била у Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду.

– Можда први пут у нашој историји, 2000. један поредак се променио путем избора и то ненасилно. Животни стандард се мало побољшао, започеле су извесне реформе, најпре економске, које су, касније се показало, у атмосфери апсолутне приватизације, брзометно и апсолутизовано, дале лоше резултате. Испитивали смо 2001. како грађани доживљавају оно што се догодило после петог октобра. Потом смо у градовима Србије 2005. сагледавали да ли су задовољни животом у свом граду, како живе, који су им проблеми, како разумеју демократију и оно што нам се десило у претходној деценији. Године 2006. на ред су дошли апстиненти са питањем: зашто апстинирају и шта мисле да ће постићи тиме. Закључили смо да је 2001. било оптимизма, људи су говорили да „не може све преко ноћи, да се лакше дише, и да ће бити боље”. Оптимизам почиње да се руши 2005. а испитаници су најнезадовољнији лошом приватизацијом и корупцијом, да би 2006. били потпуно разочарани.

Загорка Голубовић истиче да нису уследиле очекиване радикалније политичке реформе: на политичком плану није изведена лустрација (не схваћена као острашћеност према политички неподобнима који морају да буду одстрањени, већ преиспитивање ко нас је довео у ситуацију да од најразвијеније земље у региону постанемо најсиромашнија), а тајкуни су „стекли” огромна богатства, и наставили да се богате.

– Најважније је да до данас нигде није јасно дефинисан нови модерни систем вредности на основу којег ће друге институције да праве своје кодексе вредности. Занемарене су културне реформе, а образовање је на катастрофалном нивоу. Уместо народне културе створена је популистичка култура, и настављена експанзија масовне културе. Остали смо на транзиционој раскрсници и питање је куда ћемо кренути даље. Уколико се не одреди дугорочна стратегија развоја друштва, нећемо знати којим циљевима да дамо приоритет, која средства смеју да буду употребљена, и куда ћемо тако стићи. Ми хоћемо да живимо „као сав нормалан свет” али без визије. Још увек не знамо у којој мери се повезати са традицијом а колико је преиспитивати, какав тип личности подстицати (Фромова теза о пожељном конструисаном друштвеном карактеру), којим каналима фаворизовати стварање јавности без које нема контролисања власти – каже Загорка Голубовић.

Овом дугачком списку додаје и потребу да се усагласи легалност и легитимитет, као и да се очува секуларност као једна од главних гаранција демократског друштва. Данас, како примећује, нема ни одлучног супротстављања томе да није довољан један модел демократске транзиције, и да се она мора прилагодити нашим условима. Према њеном уверењу, у нашем друштву не постоји ни свест да је појединце потребно едуковати да буду грађани. Како истиче, за то се можда залажу још само невладине организације, и издваја Грађанске иницијативе (врше едукацију професора који предају Грађанско васпитање), и Жене у црном јер, сматра, да на оригиналан начин уче младе да се боре против пошасти (верског фундаментализма, екстремног национализма…).

Као савремени феномен, професорка примећује и утицај дигиталне комуникације која је загњурила децу у игрице, замењујући им стваран свет замишљеним. Упозорава на погубне последица таквог понашања: тоталну пасивност, незадовољство, осећај беспомоћности, страх од стварности, анксиозност, забринутост којој не знамо узрок, фрустрираност, и на крају агресију, што све погодује развоју различитих врста фундаментализама (национални, верски…)

Какви су изгледи да се на најбезболнији начин преброди транзициона малодушност и летаргија?

– Крајем седамдесетих и деведесетих прошлог века имали смо контракултуру, поткултуре, и питам се зашто их данас немамо. Власти су забрањивале наше књиге, али ми смо и даље организовали трибине. Неког ухапсе, па га пусте, али покрети су били веома важна ствар. Ако само седимо и кукамо да смо незадовољни „јер ништа не ваља”, све ће бити горе. Ако нађемо неко вредно зрнце, и оно ће бити довољно. На првом састанку покрета „Отпор” било је само седморо људи, а парола „готов је” убрзо је осванула на тарабама широм Србије… Не сме човек да се преда. И сама даље радим и својим примером показујем да човек може да се избори за оно за шта се залаже.

--------------------------------------------------------

Знање и мода

– Завладао је нихилизам, бришу се универзалне вредности, све постаје релативно и све је дозвољено. Мода постаје основни начин формирања укуса, а знање је потцењено у корист пароле „снађи се”. Креацију су замениле имитација и репродукција, а узори младих померају се ка популистичким феноменима културе. Приметно је и невероватно осиромашење и вулгаризација језика, који је као такав завладао чак и у књижевним делима. Појам знања је обезвређен, а књиге се читају у скраћеној верзији: Толстојев „Рат и мир” саопштен је на 100 страна у џепном издању, а у библиотеци срећем само своју генерацију – каже Загорка Голубовић.