Težnja da se prevaziđe sopstvena konačnost

Sa mnogim profesorima sa Muzičke akademije sam posle studija uspostavila ne samo prijateljske, već i srdačne odnose. Dejan Despić je za mene trajno ostao – uvažen kompozitor i profesor. Povremeno su se njegova muzika i njegovo delovanje ukršatili sa mojim radom i idejama i ta preplitanja su uvek bili prijatna, zanimljiva i svrsishodna.

Posle desetogodišnjeg pedagoškog rada u muzičkoj školi „Mokranjac”, kompozitor Dejan Despić je 1965. godine izabran za docenta za teorijske predmete na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Dve godine kasnije ušla sam i ja u ovu instituciju – kao student klavira i muzikologije. I to je bio i moj prvi susret sa ovom izuzetno smirenom osobom, posvećenom svom pozivu, čije je znanje bilo fascinantno, erudicija ogromna, predavanja iz harmonske analize zanimljiva, proučavanja duboka i konkretna. Već tada, kao mlad docent, upravo zbog ovih osobina bio je uvažen pedagog. Strog i ljubazan. Hladan i predusretljiv. Sa jasnim stavom u svakoj situaciji.

Kao urednik u tadašnjoj Televiziji Beograd osmislila sam i snimila portret Dejana Despića. Dogovarali smo se vrlo precizno u finoj i lagodnoj atmosferi i tada mi je dao jedan svoj neobičan tekst – odgovori bez pitanja. Naime, pitanja za jedan intervju nije sačuvao, ali je sačuvao iscrpne odgovore koji, kako je sam rekao „tvore svojevrsnu malu muzičku autobiografiju”. Na samom početku su njegova rana sećanja na muziku koju pamti iz detinjstva – kompozicije Rosinija, Griga i Mocarta – a zatim i na muzičke početke:

– Sticajem ratnih okolnosti, aktivno sam počeo da se bavim muzikom tek sa 14 godina, kada su mi, po mojoj želji (a od nekog majčinog prodatog prstena – bio je to početak 1944. godine!) kupili klavir: jedan stari bezendorfer, koji mi i danas još odlično služi, i ne bih se od njega nikad rastao, verovatno zbog toga što sam na njegovim dirkama prvi put osetio čaroban i neuporediv doživljaj svojeručnog „proizvođenja” muzike... Već negde sa 17 godina pokušavao sam ponešto i da komponujem. Izgleda da me je na to podstakao prvi susret sa Šopenom. Dobro pamtim da je to bila njegova mazurka cis-mol, koju sam oduševljeno i „osećajno” vežbao, tako da su mi prvi kompozitorski pokušaju bili – mazurke. Našao sam veliku draž u tome da i sam stvaram „tako nešto” i biće da sam u trenutku tog otkrića postao svestan svog budućeg poziva, ili ga bar naslutio.

Zadovoljan našom prvom saradnjom na televiziji, Despić se odazvao mojoj molbi i za moju seriju „Svetska premijera” komponovao dva ciklusa pesama – „Đulići” i „Đulići uveoci”.

Klavirska muzika Dejana Despića je veoma zahtevna, ali i zahvalna za pijaniste. Na jednom mestu on kaže:

– Svoje muzičke ideje, a najčešće i njihovu razradu, uvek stvaram za klavirom, u neposrednom kontaktu sa realnim „živim” zvukom i stalnoj zvučnoj kontroli... Komponujući za klavir, razume se, uvek nastojim da to bude „pod prstima” to jest da pre svega sam to mogu (kako-tako) da odsviram, pa su zato moje klavirske kompozicije uvek i vrlo „svirljive”.

To se upravo može reći i za „Dubrovački divertimento”, kompoziciju koju sam često izvodila u klavirskom duu sa Vesnom Kršić. Delo je inspirisano odlomcima iz elegantnih gosparskih Dučićevih „Dubrovačkih soneta”, a muzički se, vrlo očigledno – što i sam autor ističe – oslanja na Debisija. Diskretna je programnost ovog dela: Dučićeve moto-strofe za svaki stav samo su početni impuls koji rađa osnovnu muzičku ideju, koja se potom razvija u klasično jasan muzički oblik.

Jedna od najdugovečnijih i najcenjenijih serija Radio Beograda bila je „Gost Drugog programa”, koju je uređivao i vodio novinar Miloš Jevtić, ostvarujući izvanredne intervjue – portrete naših najistaknutijih autora iz raznih umetničkih i naučnih sfera. Mnoge emisije su pretočene u zanimljive knjige, pa je tako nastala i knjiga „Sazvučja Dejana Despića”, u kojoj kompozitor otkriva pregršt zanimljivih detalja – o poreklu i porodičnoj atmosferi, o školovanju, ratnim uslovima, o svom profesoru Marku Tajčeviću, svom kompozitorskom radu i umetničkom kredu, o delovanju u SANU....

U jednom susretu, posle razgovora koji smo vodili na Letnjoj duhovnoj akademiji, poklonio mi je ovu knjigu sa posvetom: Dragoj koleginici i sagovornici Snežani Nikolajević, Dejan Despić. U Studenici 13. jula 2005. Pri kraju knjige nalazi se njegova lepa misao da je „čovekov nagon za stvaranjem svake vrste – od potomstva pa do najviših ostvarenja ljudskog duha – u stvari, i nesvesna težnja da se nekako prevaziđe ta sopstvena neizbežna konačnost, da se u nekom obliku potraje preko granica života”. Svojim životom i opusom Dejan Despić je to upravo ostvario.