Onima kojima je namenjeno

Neću imenovati selo u Srbiji u kojem se desio taj tragični događaj. Neću jer bi to uznemirilo duše onih koji osećaju gubitak i razarajući bol za izgubljenim sinom, suprugom i ocem. Nesrećnik nije dočekao da postane deda pre nego što je tog prohladnog novembarskog jutra sebi stavio omču oko vrata. Dići ruku na sebe i obesiti se nije baš rutina. Šta ako se izmakne hoklica pre vremena? Ako se čvor na omči razveže? Svaka asistencija bila bi ubistvo. Taj strašni čin prekida sopstvenog života ne sprovodi se dva puta, već samo jednom – reprize nema. Doduše, srpski seljaci su vični i spremni – teško da im se može desiti da omanu...

Nesrećniku o kojem pišem uspelo je, nažalost, iz prve. U potkopaoničkom selu u kojem je nekada sve vrvelo od života – začuo se lelek. Na hrastovoj gredi vajata za seno prekratio je sebi život i obesio se seljak u najboljim godinama, mučenik, domaćin kuće i otac četvoro dece. U selu koje je nekada proizvodilo velike količine mleka, kupine i maline, na čijim okolnim padinama su se belela mnogo stada ovaca i goveda, mrtvu jutarnju tišinu narušio je neuobičajeni lavež pasa koji kao da su naslutili zlo. Kao i u mnogim brdsko-planinskim selima u Srbiji gde je život iščileo, mladi ljudi su otišli, a stari pomrli. Oni malobrojni su ostali, poput mučenika koji je svoj odlazak na onaj svet očigledno dugo i temeljno pripremao. Jer se prvo obrijao, pa obukao belu košulju i stajaće odelo i tek onda uzeo konopac u ruke.

U beznađu, u zapećku života, zapušteni i zaboravljeni, sami sebi nedovoljni, kao da nikom nisu potrebni – srpski seljaci su u prošlim decenijama bili prepušteni sami sebi. Neverovatan je presedan činjenica da je Srbija u zbiru procentualno 75 odsto seljačka zemlja, jer jedan broj ljudi danas živi na selu, a mnogo više njihovih potomaka u prvom, dugom ili trećem kolenu vuku korene sa sela ali su sreću potražili u gradovima. U stampedu uništavanja i napuštanja sela koji je počeo u socijalističkoj industrijalizaciji šezdesetih godina prošlog veka, došli smo do zastrašujućih podataka da je, prema istraživanjima Odbora za selo Srpske akademije nauka, više od 500 sela u Srbiji potpuno opustelo, a u još 700 danas živi manje od deset stanovnika. I to pretežno starih, koje će Svevišnji ubrzo pozvati na pokajanje. To znači da će za jednu deceniju više od hiljadu naselja biti izbrisano sa spiska živih.

Da nesreća bude veća, i nekad velika pomoravska sela, među kojima je i moja Medveđa – prazne se neverovatnom brzinom. Sećam se, kad sam bio student, pa kad za vikend dođem u selo, želeo sam da ujutru najslađe odspavam u svom krevetu, u toplini svog roditeljskog doma. Od drčanja mnoštva traktora koji su od ranog jutra prolazili pored mog doma, od vike, graje i glasnih razgovora na raskrsnici, „gde ko ide da radi”, „kako je kome rodilo”, „kada će ko da žanje, a kada da prska vinograd”, to mi je teško polazio za rukom. Moja majka je morala da izlazi na raskrsnicu i da moli seljake da pričaju tiše – da bi „dete” moglo da joj se naspava. A danas, kad odem u roditeljski dom – nigde nikoga. Samo muk i zlokobna tišina. Po tri sata niko ne prođe putem, a o traktorima da i ne govorim...

Zašto sve ovo pišem i kome? Šta je razlog? Pišem u nadi da će pročitati neko iz Vlade Republike Srbije. Ili neko iz kabineta predsednika države. Pišem, jer ako svi zajedno kao društvo nešto ne preduzmemo, prepušteno samo sebi, srpsko selo definitivno će nestati sa lica zemlje – najkasnije za jednu deceniju. A to je sutra. Krajnji je momenat za hitno definisanje ozbiljne strategije za spas srpskog sela, koje nas je u socijalnom, društvenom, ekonomskom, pa i kulturnom smislu održalo kroz vekove.

Država nosi ogroman teret, treba mnogo i na sve strane. Ne može da pokrije sve, ne može da zakrpi svaku rupu, ali je presudni trenutak da agrar, poljoprivreda i ona Srbija „na njivama i među šljivama”, prvi put od Drugog svetskog rata postanu prioritet državnog budžeta Srbije. I to primarno ona odumiruća Srbija u brdsko-planinskim područjima, ona seoska poljoprivredna domaćinstva koja očigledno niko ne pominje u planskim dokumentima našeg maratonskog pristupanja Evropskoj uniji.

Dopuštam sebi da kažem da ne može država da ima iste aršine za zemljoradnike koji imaju maksimalno po pet do deset hektara podno Golije, Tresibabe, Rtnja i Jastrepca i za biznismene u agro-kompleksu Vojvodine koji se bave industrijskom poljoprivrednom proizvodnjom na hiljadama hektara. To valjda mora da bude jasno. Potrebni su diferentni pristupi, programi podrške i subvencija. Svojevremeno sam s velikim pijetetom prihvatio poziv i postao član Nacionalnog saveta za spas srpskog sela – za koji ne znam da li još postoji. Sećam se jednog jedinog zasedanja u Palati „Srbija”, koje je sabralo sve relevantne i najznačajnije ljude u državi koji se bave srpskim selom, poljoprivredom i agrarom. Akademike, ministre, profesore, ekonomiste, naučnike, agronome, eksperte za poljoprivredu, bankare... Bilo je i nekoliko seljaka. Na zasedanju su bili premijerka Brnabić i predsednik Vučić. Izgovoreno je mnogo dobrih reči, bilo je odlučnosti i zavetovanja da se neće dopustiti propast srpskog sela. I? Šta se dogodilo? Zbilja, niti znam, niti sam video da se nešto desilo. Možda mi nisu dostupne relevantne informacije, ali znam da se savet nakon konstituisanja nikada više nije sastao.

I na kraju... Potreban je nama Ekspo, kojem se radujemo, kao i nacionalni stadion i pruga Novi Sad – Budimpešta, ali nam je valjda potreban i seljak koji se vekovima prvi odazivao na zov trube i mobilizaciju. Koji je hranio ovaj narod stotinama godina. Sada je trenutak da mu vratimo makar deo duga. Potreban je urgentni plan za oporavak i hitnu revitalizaciju srpskog sela. Ukoliko to ne učinimo, izgubićemo mnogo, poremetićemo sopstveni nacionalni kod, zatrćemo tragove svog postojanja i više nećemo biti svoji. Tamo gde su se naši očevi, dedovi i pradedovi radovali i pucali prangijama u slavu našeg rođenja – biće pusti avetinjski skeleti nekada prelepih srpskih sela i zaseoka. Hoćemo li to dozvoliti?

P. S. Onom nesrećniku koji je završio, tri dana pre toga isekli su struju. Nije imao da plati.

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista