Dokle istrajavati u svom beznađu

Ima li veće tragedije od odricanja jednog broja ljudi od svog osnovnog obeležja – govora, i osnovnog smisla svog postojanja – stvaralaštva? U šta se to pretvaraju ljudi koji svoju moć govora (međuljudskog sporazumevanja) zamenjuju silom batina, a svoj stvaralački potencijal snažnom destrukcijom i rušenjem?

Kako mogu da budem ravnodušan nad zbivanjima u Skupštini Srbije 25. novembra? U koliko je zemalja sveta otišla ta sramotna slika: sto, dvesta? Zar naša zemlja zaslužuje da se o njoj sudi na osnovu tih tužnih i ružnih scena? Zašto opozicioni poslanici nisu iskoristili dnevni red skupštine da, u sasvim dovoljnom vremenu, ukažu na sve ono šta treba ispraviti i promeniti u ovoj zemlji? Zar ne bi tako dobili više poverenja od naroda? Šta su dobili primenom nasilja, pravdajući to nezadovoljstvom zbog dnevnog reda skupštine? U kojoj to državi skupštinska manjina ultimativno određuje dnevni red zasedanja? Ili se to postiže dogovorom sa skupštinskom većinom?

Opravdano je pitanje jesu li opozicioni poslanici uopšte želeli zasedanje. Ima li dileme oko odgovora na ovo pitanje? Šta to opseda i tera opozicionara duše da sve pred sobom ruše? Nije li to njihovo konačno saznanje da ni svojim rečima ni delima ne mogu da dobiju poverenje naroda, pa zato svoje i reči i dela pretvaraju u ne(zlo)dela? Nije li to, zapravo, bes ostavljene (napuštene) i neostvarene osobe? Znaju li oni ko to samo, po narodnoj mudrosti, ne menja svoju ćud i poglede na život? Zar nije vreme da shvate neophodnost promene metoda borbe ili promene sebe? Ili i jednog i drugog? Dokle će istrajavati u svom beznađu?

Radomir Jovanović,
Žiča