Докле истрајавати у свом безнађу

Има ли веће трагедије од одрицања једног броја људи од свог основног обележја – говора, и основног смисла свог постојања – стваралаштва? У шта се то претварају људи који своју моћ говора (међуљудског споразумевања) замењују силом батина, а свој стваралачки потенцијал снажном деструкцијом и рушењем?

Како могу да будем равнодушан над збивањима у Скупштини Србије 25. новембра? У колико је земаља света отишла та срамотна слика: сто, двеста? Зар наша земља заслужује да се о њој суди на основу тих тужних и ружних сцена? Зашто опозициони посланици нису искористили дневни ред скупштине да, у сасвим довољном времену, укажу на све оно шта треба исправити и променити у овој земљи? Зар не би тако добили више поверења од народа? Шта су добили применом насиља, правдајући то незадовољством због дневног реда скупштине? У којој то држави скупштинска мањина ултимативно одређује дневни ред заседања? Или се то постиже договором са скупштинском већином?

Оправдано је питање јесу ли опозициони посланици уопште желели заседање. Има ли дилеме око одговора на ово питање? Шта то опседа и тера опозиционара душе да све пред собом руше? Није ли то њихово коначно сазнање да ни својим речима ни делима не могу да добију поверење народа, па зато своје и речи и дела претварају у не(зло)дела? Није ли то, заправо, бес остављене (напуштене) и неостварене особе? Знају ли они ко то само, по народној мудрости, не мења своју ћуд и погледе на живот? Зар није време да схвате неопходност промене метода борбе или промене себе? Или и једног и другог? Докле ће истрајавати у свом безнађу?

Радомир Јовановић,
Жича