Njegoš i Mažuranić

Pišem vam povodom teksta „Da li je Njegoš pokraden”, objavljenog 20. novembra u rubrici Među nama. Umetničko delo nije isključivo autorov zaštitni znak, već proizvod koji se realizuje u dodiru s tradicijom kojoj sam autor pripada. Dijalogizuje se s književnim ili naučnim uzorima, rve s umrlim prethodnicima kao s utvarama i čistim dužiocima; živi u nekoj strepnji od ropske poniznosti i strahu od gubljenja svoga „ja”.

U samoj stvari, „Gorski vijenac” Petra Petrovića Njegoša sačinjen je znatno na narodnoj pesmi. Čini se, zapisuje Miloš Crnjanski, „čitavi stihovi su obično narodne poslovice”. Pavle Popović ceni: „Njegoš nije više sam Njegoš, on nije više originalan, a koliko god gubi u originalnosti, toliko gubi u veličini. On nije više jedini tvorac svojih dela, drugi su pravili lestvice njegovom geniju.”

Njegoš je „Luču mikrokozma” pozajmio od Miltona, doduše i od drugih autora; što se tiče opšte, ističe akademik Miroslav Pantić, „Njegoš ju je (parodiju) mogao naći kod raznih pesnika, ali bi se čovek mogao zakleti da ju je najdublje proživeo čitajući upravo Gundulića. I zato poneki njegovi stihovi ostavljaju utisak kao da ih je pisao Gundulić i da su preuzeti iz ’Osmana’, a ne da su Njegoševi i da ih kazuje Šćepan Mali.”

Oslanjanje dela na delo, osvrtanje, razmena horizonata između pisaca, asimilovanje iskustava i znanje svojih prethodnika i savremenika, nije izuzetak, već bitno svojstvo beletristike od antičkih vremena do danas. „Nema te ptice koja leti previsoko, ukoliko leti na vlastitim krilima”, kaže jedan pisac.

Tihomir Petrović,
Sombor