Његош и Мажуранић

Пишем вам поводом текста „Да ли је Његош покраден”, објављеног 20. новембра у рубрици Међу нама. Уметничко дело није искључиво ауторов заштитни знак, већ производ који се реализује у додиру с традицијом којој сам аутор припада. Дијалогизује се с књижевним или научним узорима, рве с умрлим претходницима као с утварама и чистим дужиоцима; живи у некој стрепњи од ропске понизности и страху од губљења свога „ја”.

У самој ствари, „Горски вијенац” Петра Петровића Његоша сачињен је знатно на народној песми. Чини се, записује Милош Црњански, „читави стихови су обично народне пословице”. Павле Поповић цени: „Његош није више сам Његош, он није више оригиналан, а колико год губи у оригиналности, толико губи у величини. Он није више једини творац својих дела, други су правили лествице његовом генију.”

Његош је „Лучу микрокозма” позајмио од Милтона, додуше и од других аутора; што се тиче опште, истиче академик Мирослав Пантић, „Његош ју је (пародију) могао наћи код разних песника, али би се човек могао заклети да ју је најдубље проживео читајући управо Гундулића. И зато понеки његови стихови остављају утисак као да их је писао Гундулић и да су преузети из ’Османа’, а не да су Његошеви и да их казује Шћепан Мали.”

Ослањање дела на дело, освртање, размена хоризоната између писаца, асимиловање искустава и знање својих претходника и савременика, није изузетак, већ битно својство белетристике од античких времена до данас. „Нема те птице која лети превисоко, уколико лети на властитим крилима”, каже један писац.

Тихомир Петровић,
Сомбор